СЕЋАЊА - Џемал Хаџиабдић: Била је велика част носити дрес Вележа

Џемал Хаџиабдић припада школи фудбала мостарског Вележа која се и данас памти. Био је брз, поседовао је добру технику, а красила га је борбеност. Зато је толико дуго и трајао. У сваком стваралаштву, дакле и у фудбалу, тој чудесној чаролији, најважније је, већ од почетка, да не будеш налик ни на кога другог, баш какви су били изданци чувене мостарске школе, оличене у Вележу, а то се понављало из генерације у генерације. Тако је рођен и Џемал Хаџиабдић.

Налик једино самом себи!

– Хвала вам што сте се сетили мене, Нешто и не волим да причам за медије, давно сам ја играо, али морам признати да ме је ваш позив пријатно изненадио. Гледајући са ове временске дистанце, играо сам у неком сасвим другом времену – започео је своје казивање Хаџиабдић.

Претпостављамо да је у детињству или раној младости добио надимак „Чорба”.

– У Мостару је тада било тако. Живели смо по малим улицама. Ја сам живео у једном малом сокаку и један човек ме видео са бициклом како брзо возим, па је повикао: ’Видите, како је овај мали чорбаст!’ Волео сам да сретнем мостарског уметника Ицу Вољевицу, боема и добричину. Он је свом друштву објаснио да је мој отац био шофер, радничка класа. Рекли су му да је чорба, па сам и ја тако прозван – појашњава Хаџиабдић.

У то време Вележ је био мио, побеђивао је и клубове велике четворке. Занимљиво да пре 1981.,а он је тада већ био у иностранству, Вележ ништа није освајао, иако је имао низ врхунских асова.

– Мој брат Мили, који је играо и у Хајдуку, недавно ми је рекао како сам ја њему био велики тег на леђима. Да свако спомиње моју генерацију. Била ми је част бити у тиму са Марићем, Бајевићем, Владићем. То су били ауторитети, клупске легенде. Данашње генерације не могу да схвате каква су била поштовања тада. Играти у том такмичењу где су Џајић, Аћимовић и остали. Никада се то време не може избрисати и заборавити – говори Џемал Хаџиабдић.

Рођен у Мостару, 25. јула 1953. године, за Вележ се везао са десетак година и све до 1980. био је веран „рођенима”. Одиграо је за клуб из Мостара 408 утакмица.

– Сви људи негирају време у којем смо ја и моја генерација наступали. Међутим, то је најлепше време у којем сам ја живео. Играо сам онда када су били најбољи играчи и наступао сам у најбољој лиги, југословенској лиги – тврди Џемал Хаџиабдић.

Не скрива да није имао позиве Звезде, Партизана, Хајдука или Динама.

– Нисам имао потребе да одем из Вележа. Толико је тада било добрих играча. Било је тешко прећи у те клубове. Нисам ни помишљао отићи из Вележа где сам се осећао јако угодно. Није се могло тада без Мостара.

Прешао је у велшки Свонзи Сити и 1983. окончао каријеру. Руку на срце, некако прерано.

– У Свонзи Сити отишао сам 1980.године. Требао сам прећи у Лион, тада је легенда тамо био Љуба Михајловић. Међутим, нашао сам се последњих годину или две у повредама и изван форме, испао сам из репрезентације. После свега тешко је било изаћи из кризе и прећи у Реал и друге велике клубове. Нисам завршио ни у Лиону него у Свонзи Ситију. Ушли смо у највиши ранг и на тај начин остварио сам интернационалну кариејру – образлаже Хаџиабдић.

Посветио се тренерском позиву, водио је катарске Ал Итихад и Ал Вакру, био је и селектор те земље.

– Требао сам бити помоћник Душка Бајевића у репрезентацији БиХ, али на време сам схватио када требам да се повучем. Неке одлуке су тешке. Водио сам више клубова, стекао бројне пријатеље и сараднике. Немам за чим да жалим. Последња утакмица вам је „ЦВ” и то је тако. Сада сам у Мостару, Вележ је мој клуб и увек што могу да помогнем саветима, ја сам ту – говори он.

Хаџиабдићи су типична фудбалска породица.

– Ми смо из Вакуфа. Мајка је из Невесиња. Енвер Хаџиабдић ми је у сродству. Касније смо се зближили. Требао сам ићи на Мундијал у Немачкој , 1974 .године, али повредио сам се. Репрезентација је требала да одигра пријатељску утакмицу са Вележом у Чапљини, и сломио сам прст. Дан касније требао сам ићи у Београд, па у Немачку. Ја сам био повређен, отишли су Енвер Хаџиабдић и Лука Перузовић. Успели су, али несреће у спорту нису реткост. То је разлог, повреда је хтела, да не постигнем више. А, рођени брат Мили је остварио врхунску каријеру – образлаже Џемал.

Вележ у последње време игра допадљиво, али од клубова из некадашње заједничке земље једино загребачки Динамо и Црвена звезда коло воде, остали нису ни бледа сенка фудбалских породица ондашњих. Можда би каква регионална лига, по узору на кошаркаше, рукометаше и ватерполисте стање учинила бољим.

– Имам осећај да сте велики носталгичар. Тешко да се може остварити такво такмичење. Ми смо сви твдроглави. Дружимо се, помажемо се, али када треба бити конкретан онда нешто шкрипи. Бивши југословенски простори јако су талентовани за фудбал, али не знам да ли ће моја генерација дочекати једно такво такмичење. Није још време сазрело, али се надам да хоће. Били би клубови квалитетнији, репрезентације успешније. Не живим у прошлости, људи иду напред, ово је 21. век, а ми тапкамо у месту – закључио је Хаџиабдић.

Шта рећи после свега, а да се човек не понавља већ да увек буде оригиналан. Можда баш мостарско правило живота и у фудбалу – судбина меша карте, а ми играмо! Играмо као што је то чинио Џемал Хаџиабдић, проносећи славу свог града Мостара и клуба Вележа широм Југославије, а после, као репрезентативац, с краја на крај Европе.

Такви се, у оригиналу, као он никада не заборављају…