Zoran: Ispunio sam snove u Španiji

Zoran Varvodić bio je specijalista za odbranu jedanaesteraca. Slovio je za najboljeg u jugoslovenskom fudbalu u tom pogledu. Nosio je dres dubrovačkog Goška, splitskog Hajduka, subotičkog Spartaka, a nekoliko sezona branio je i u Španiji.

Moćni čuvari mreže tradicija su Hajduka, a golmanska škola na Starom placu i Poljudu uvek je stvarala čuvare mreže za pamćenje. Najbolji koji je branio gol splitskih „bilih” sigurno je Vladimir Beara, ali biti njegov naslednik , jedan od onih koji su stasali, podjednako je bitno i časno.

Vernost Splitu započeo je još 26. decembra 1963.. Mnogo mu znače Hajduk i prelepi grad, u kojem je rođen.

- Ovo je specifična sredina, regija, Dalmacija. Svako dete koje se rodi nekako je vezano za taj Hajduk. Sva ta deca vole klub. Danas kad dođete u Dalmaciju i u Split videćete ispisan grb, Torcida, Split, Hajduk. Jednostavno, to je takav mentalitet gde su ljudi vezani za Hajduk - govori Varvodić.

Karijeru je započeo u Gošku iz Duborvnika, a poznato je da je taj klub bio stabilan na drugoligaškom „zapadu”.

- Bio sam u omladinskom pogonu Hajduka, pa sam potpisao petogodišnji profesionalni ugovor. U tim vremenima bili su to besplatni ugovori. Odmah sam otišao u vojsku, nakon vojničkih dana, a GOŠK Jug je ostao bez golmana Padovana, te su zvali u Hajduk da im pozajme kvalitetnog čuvara mreže. Tada su u Hajduku bili Simović i Pudar, pa sam ja otišao na pozajmicu u Dubrovnik na šest meseci. Tada je GOŠK Jug bio izuzetan klub sa kvalitetnim igračima. Brzo sam se vezao za taj kolektiv, dosta dobro sam branio i imali smo zapažene rezultate. U ono vreme ste morali opravdati očekivanja kad vas daju na pozajmicu, u suprotnom je težak povratak u Hajduk. Onda je Simović otišao u Tursku, Pudar je bio prvi golman, a ja njegova zamena.

U Hajduku je branio stotinak utakmica. To je ono vreme kada su splitski „bili” igrali jednu od vodećih uloga u jugoslovenskom fudbalu. Ipak, tada su dominirali Pudar, Pralija, ali Varvodić se nije predavao.

- Pre je sve bilo drugačije. Svi ti golmani bivše jugoslovenske lige su se međusobno izuzetno poštovali. U klubovima se znalo ko je prvi, drugi, a ko treći čuvar mreže. U Hajduku je bio Simović, pa Pudar, Varvodić, Slavica, kasnije Pralija, Gabrić... Dakle, uvek je bio prisutan motiv da se kvalitetno trenira, da se ukazana prilika ne prokocka, da se skrene pažnja sopstvenim odbranama.

Dan pobede, 9. maj 1987. Finale Kupa Jugoslavije u Beogradu: Rijeka – Hajduk. U regularnom toku bilo je 1:1, u dva produžetka mreže su mirovale. Onda ga je Joško Skoblar uveo u igru u 119. minutu. Zaustavio je udarce Radmanovića, golmana Rijeke Ravnića i na kraju Paliske. Radi se o najdražoj utakmici i uspehu Zorana Varvodića.

- Čim osvojite trofej sa Hajdukom to vam ostaje u dragoj uspomeni. Taj trenutak se ne zaboravlja, da podignete pehar. Trener Skoblar verovao je u mene, ali ja sam najviše sebi verovao. Bio sam pun samopouzdanja i znao sam da ćemo doći do tog trofeja, meni toliko dragog. 

Zvezda je u polufinalu pobedila u Splitu sa 2:1, u revanšu trijumf Hajduka. Imali su Splićani jaku prepreku u Zvezdi, bilo je hladno i padala je kiša u Beogradu, a tamo Varvodićeve odbrane penala Musemiću i Bračunu. To je ključni detalj na putu do trofeja.

- Prvu utakmicu, 11. marta 1987. godine, odigrali smo dosta dobro, ali Zvezda nas je pobedila. U revanšu je Zvezda celu utakmicu dominirala, ali je briljirao i naš golman Pralija, bio je fantastičan. Onda veliki Joško Skoblar izvodi najboljeg pojedinca na terenu, uvodi mene i zaustavim jedanaesterce Musemića i Bračuna. I pomoćni trener Marin Kovačić poznavao me ponajbolje. I on je preporučio Skoblaru da uvede mene. Opravdao sam to poverenje i niko nije bio srećniji od mene.

Međutim, pričalo se da na treninzima nikada nije odbranio jedanaesterce Aljoši Asanoviću i Darku Dražiću.

- Da, to je tačno. Danas reporteri govore da je golman pogodio stranu. Međutim, penali nisu sreća, oni su znanje. Trening je važan. Igrao sam u piće, u novac, u večere te penale. Ako igrač primeti da je golman ranije krenuo samo promeni stranu. I Asanović i Dražić imali su te „zavijuše”, dobru levu nogu, jako precizno i teško je bilo odbraniti - pojašnjava Varvodić.

Iz Hajduka nije otišao u neki od velikih evropskih klubova. Karijeru je nastavio u Spartaku iz Subotice. Čuva snažna sećanja na boravak na severu Bačke.

- Bio mi je istekao petogodišnji ugovor sa Hajdukom. Ljudi koji su tada vodili klub obećali su mi jedno, a dogodilo se nešto sasvim drugo. Onda sam na brzinu i iznenada ostao bez kluba. Tada su se javili ljudi iz Spartaka, odmah sam otišao u Suboticu i dve godine provedene tamo su mi možda i dve najlepše godine života u sportskom pogledu. Bio sam blizak sa svima i sa publikom i bilo mi je prelepo.

Onda je prešao u ljubljansku Olimpiju, pa u Kadiz. Verovalo se da će obući koji put dres reprezentacije Jugoslavije, kao i najpoznatijih evropskih klubova.

- Fudbalski put odvede vas na levu ili na desnu stranu. Imao sam više ponuda iz inostranstva, onda je Spartak upao u krizu, počeo je da stagnira. Od mog odlaska u Olimpiju iz Ljubljane lepo su zaradili i prvu godinu sve je bilo odlično. Onda je došlo do raspada zemlje, gde ću  šta ću, uhvatim prvu ponudu i odem u Kadiz. Ceo život maštao sam da branim u Španiji, ta zemlja bila mi je draga. Prešao sam u taj španski klub. Imao sam odličan prijem, srodio sam se s tom sredinom, branio sam fantastično. Onda mi se dogodi teška povreda kolena, verovatno prednjih ukrštenih ligamenata, ali na pregledu u Sevilji rečeno je da je sve dobro. Vratim se na teren, stanje se ponovilo i bio sam svestan da je to kraj moje profesionalne karijere - zaključio je velikan među stativama kojeg i danas pamte mnoge penaldžije Varva ili Zoran Varvodić pripada onom društvu asova koji su sijali i dominirali.