Зоран: Испунио сам снове у Шпанији

Зоран Варводић био је специјалиста за одбрану једанаестераца. Словио је за најбољег у југословенском фудбалу у том погледу. Носио је дрес дубровачког Гошка, сплитског Хајдука, суботичког Спартака, а неколико сезона бранио је и у Шпанији.

Моћни чувари мреже традиција су Хајдука, а голманска школа на Старом плацу и Пољуду увек је стварала чуваре мреже за памћење. Најбољи који је бранио гол сплитских „билих” сигурно је Владимир Беара, али бити његов наследник , један од оних који су стасали, подједнако је битно и часно.

Верност Сплиту започео је још 26. децембра 1963.. Много му значе Хајдук и прелепи град, у којем је рођен.

- Ово је специфична средина, регија, Далмација. Свако дете које се роди некако је везано за тај Хајдук. Сва та деца воле клуб. Данас кад дођете у Далмацију и у Сплит видећете исписан грб, Торцида, Сплит, Хајдук. Једноставно, то је такав менталитет где су људи везани за Хајдук - говори Варводић.

Каријеру је започео у Гошку из Дуборвника, а познато је да је тај клуб био стабилан на друголигашком „западу”.

- Био сам у омладинском погону Хајдука, па сам потписао петогодишњи професионални уговор. У тим временима били су то бесплатни уговори. Одмах сам отишао у војску, након војничких дана, а ГОШК Југ је остао без голмана Падована, те су звали у Хајдук да им позајме квалитетног чувара мреже. Тада су у Хајдуку били Симовић и Пудар, па сам ја отишао на позајмицу у Дубровник на шест месеци. Тада је ГОШК Југ био изузетан клуб са квалитетним играчима. Брзо сам се везао за тај колектив, доста добро сам бранио и имали смо запажене резултате. У оно време сте морали оправдати очекивања кад вас дају на позајмицу, у супротном је тежак повратак у Хајдук. Онда је Симовић отишао у Турску, Пудар је био први голман, а ја његова замена.

У Хајдуку је бранио стотинак утакмица. То је оно време када су сплитски „били” играли једну од водећих улога у југословенском фудбалу. Ипак, тада су доминирали Пудар, Пралија, али Варводић се није предавао.

- Пре је све било другачије. Сви ти голмани бивше југословенске лиге су се међусобно изузетно поштовали. У клубовима се знало ко је први, други, а ко трећи чувар мреже. У Хајдуку је био Симовић, па Пудар, Варводић, Славица, касније Пралија, Габрић... Дакле, увек је био присутан мотив да се квалитетно тренира, да се указана прилика не прокоцка, да се скрене пажња сопственим одбранама.

Дан победе, 9. мај 1987. Финале Купа Југославије у Београду: Ријека – Хајдук. У регуларном току било је 1:1, у два продужетка мреже су мировале. Онда га је Јошко Скоблар увео у игру у 119. минуту. Зауставио је ударце Радмановића, голмана Ријеке Равнића и на крају Палиске. Ради се о најдражој утакмици и успеху Зорана Варводића.

- Чим освојите трофеј са Хајдуком то вам остаје у драгој успомени. Тај тренутак се не заборавља, да подигнете пехар. Тренер Скоблар веровао је у мене, али ја сам највише себи веровао. Био сам пун самопоуздања и знао сам да ћемо доћи до тог трофеја, мени толико драгог. 

Звезда је у полуфиналу победила у Сплиту са 2:1, у реваншу тријумф Хајдука. Имали су Сплићани јаку препреку у Звезди, било је хладно и падала је киша у Београду, а тамо Варводићеве одбране пенала Мусемићу и Брачуну. То је кључни детаљ на путу до трофеја.

- Прву утакмицу, 11. марта 1987. године, одиграли смо доста добро, али Звезда нас је победила. У реваншу је Звезда целу утакмицу доминирала, али је бриљирао и наш голман Пралија, био је фантастичан. Онда велики Јошко Скоблар изводи најбољег појединца на терену, уводи мене и зауставим једанаестерце Мусемића и Брачуна. И помоћни тренер Марин Ковачић познавао ме понајбоље. И он је препоручио Скоблару да уведе мене. Оправдао сам то поверење и нико није био срећнији од мене.

Међутим, причало се да на тренинзима никада није одбранио једанаестерце Аљоши Асановићу и Дарку Дражићу.

- Да, то је тачно. Данас репортери говоре да је голман погодио страну. Међутим, пенали нису срећа, они су знање. Тренинг је важан. Играо сам у пиће, у новац, у вечере те пенале. Ако играч примети да је голман раније кренуо само промени страну. И Асановић и Дражић имали су те „завијуше”, добру леву ногу, јако прецизно и тешко је било одбранити - појашњава Варводић.

Из Хајдука није отишао у неки од великих европских клубова. Каријеру је наставио у Спартаку из Суботице. Чува снажна сећања на боравак на северу Бачке.

- Био ми је истекао петогодишњи уговор са Хајдуком. Људи који су тада водили клуб обећали су ми једно, а догодило се нешто сасвим друго. Онда сам на брзину и изненада остао без клуба. Тада су се јавили људи из Спартака, одмах сам отишао у Суботицу и две године проведене тамо су ми можда и две најлепше године живота у спортском погледу. Био сам близак са свима и са публиком и било ми је прелепо.

Онда је прешао у љубљанску Олимпију, па у Кадиз. Веровало се да ће обући који пут дрес репрезентације Југославије, као и најпознатијих европских клубова.

- Фудбалски пут одведе вас на леву или на десну страну. Имао сам више понуда из иностранства, онда је Спартак упао у кризу, почео је да стагнира. Од мог одласка у Олимпију из Љубљане лепо су зарадили и прву годину све је било одлично. Онда је дошло до распада земље, где ћу  шта ћу, ухватим прву понуду и одем у Кадиз. Цео живот маштао сам да браним у Шпанији, та земља била ми је драга. Прешао сам у тај шпански клуб. Имао сам одличан пријем, сродио сам се с том средином, бранио сам фантастично. Онда ми се догоди тешка повреда колена, вероватно предњих укрштених лигамената, али на прегледу у Севиљи речено је да је све добро. Вратим се на терен, стање се поновило и био сам свестан да је то крај моје професионалне каријере - закључио је великан међу стативама којег и данас памте многе пеналџије Варва или Зоран Варводић припада оном друштву асова који су сијали и доминирали.