VREMEPLOV – Vlado Čapljić: Zbog Jusufija sam otišao u Dinamo

Vlado Čapljić igrao je za Željezničar, Partizan, zagrebački Dinamo i reprezentaciju Jugoslavije. Inostranu karijeru izgradio je u Portugaliji. Kasnije se posvetio trenerskom pozivu, danas radi kao skaut u Partizanu, za kojeg kaže da je njegova druga kuća.

U Sarajevu su ga svojatali, u Beogradu voleli, u Zagrebu poštovali. Nije ni čudo. Izgarao je na terenu, baš kako rade istinski profesionalci - publika ume takve da nagradi.

Rođen je u Sarajevu, 22. marta 1962. Karijeru je započeo u Željezničaru, na Grbavici delovao u dva mandata - u prvom bio deo istorijske generacije: u aprilu 1985. zaustavljenu od Videotona u polufinalu Kupa UEFA!

- Utakmica sa Videotonom je jedna od onih o kojoj se mnogo govori, više nego da smo pobedili Mađare i otišli u finale. Generacija Željezničara za poštovanje! Većina tih momaka ponikli su u Želji i u mlađim selekcijama nastupali zajedno, pa smo se odlično poznavali. Ipak, možda bi više postigli na domaćoj sceni da nismo razmišljali previše o Evropi. U jednoj godini smo izgubili titulu, jer smo poraženi od Crvene zvezde - priseća se Čapljić.

Godine 1985. prešao je u Partizan. U Humskoj je proveo dve sezone i osvojio dve titule.

- Nisam bio bezgrešan, nisam odigrao sve utakmice na nivou, ali davao sam sve od sebe - i to navijači vole.

U ono vreme večiti derbiji su bili praznik, sve ono lepo čega danas nedostaje. Umeo je da trese i mrežu najljućeg rivala (78. sudar).

- U Humskoj je bilo 50.000, na Marakani 100.000 gledalaca. Slični su i sarajevski i derbi Dinama i Hajduka. To su bili istinski praznici jugoslovenskog fudbala. Uostalom, najbolji fudbaleri koje je ona zemlja imala nastupali su u klubovima „velike četvorke”. Zlatno vreme!

Sjajni defanzivac u Dinamu je proveo tri sezone: odigrao manje utakmica nego u Partizanu, ali postigao više pogodaka. Mnoge je iznenadilo što je Humsku zamenio Maksimirom.

- Imao sam problem sa tadašnjim trenerom Fahrudinom Jusufijem. Nije me video u tom momentu u timu, pomerao me sa pozicije na poziciju, izgubio sam status. Te 1987. umro mi je otac. Nekako sam po emocijama shvatio da nisam deo Partizanove porodice, tražio sam raskid ugovora i prešao u Zagreb.

Iz Zagreba ga je put vodio na Grbavicu. Još dve prelepe sezone u Želji.

- Nisam svojevoljno to uradio. Moj Željo je moje odrastanje i prvi mandat u Sarajevu bio je kao iz bajke. Došao sam iz Zagreba jer u Hrvatskoj je došlo do problema po pitanju uređenja zemlje, počela se rušiti Jugoslavija, shvatio sam da sam tamo višak, logično je da odem tamo gde sam rođen i gde mi je porodica. Takođe, tad sam imao problem sa operacijom kolena.

Inostranu karijeru ostvario je u Portugaliji. Tamo mu je, priznaje, bilo fenomenalno.

- Divna zemlja! Možda nisam bio na nivou kluba (Esposende), jer sam bio reprezentativac. Ipak, tamošnji narod me je prihvatio, kao da sam rođen tamo i da sam deo te lepe zemlje. Predivne dve godine - 1994. vratio sam se u Beograd.

Čapljić je 1979. sa omladinskom reprezentacijom Jugoslavije do 18 godina u Beču bio šampion Evrope!

- To je deo života na koji sam posebno ponosan. Tek sad sam svestan koliko je veliki uspeh ostvaren tad u Austriji.

Na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. sa Jugoslavijom je osvojio bronzanu medalju!

- Tomislav Ivković, Ivan Pudar, Srećko Katanec, Mirsad Baljić, Admir Smajić, Mitar Mrkela, Bora Cvetković, Milko Đurovski, Jovica Nikolić, Marko Elsner, Ljuba Radanović, Branko Miljuš, Ivan Gudelj, Stjepan Deverić, Meša Baždarević i drugi, da nekog ne zaboravim. Svi su bili vrhunska imena i dobri ljudi. Ostavili su dubok trag.

Vlado Čapljić, britki defanzivac sa osećajem za gol kad je to najpotrebnije. Da, to je bilo moguće u njegovo vreme, na ovo današnje ono ne liči…