ВРЕМЕПЛОВ – Владо Чапљић: Због Јусуфија сам отишао у Динамо

Владо Чапљић играо је за Жељезничар, Партизан, загребачки Динамо и репрезентацију Југославије. Инострану каријеру изградио је у Португалији. Касније се посветио тренерском позиву, данас ради као скаут у Партизану, за којег каже да је његова друга кућа.

У Сарајеву су га својатали, у Београду волели, у Загребу поштовали. Није ни чудо. Изгарао је на терену, баш како раде истински професионалци - публика уме такве да награди.

Рођен је у Сарајеву, 22. марта 1962. Каријеру је започео у Жељезничару, на Грбавици деловао у два мандата - у првом био део историјске генерације: у априлу 1985. заустављену од Видеотона у полуфиналу Купа УЕФА!

- Утакмица са Видеотоном је једна од оних о којој се много говори, више него да смо победили Мађаре и отишли у финале. Генерација Жељезничара за поштовање! Већина тих момака поникли су у Жељи и у млађим селекцијама наступали заједно, па смо се одлично познавали. Ипак, можда би више постигли на домаћој сцени да нисмо размишљали превише о Европи. У једној години смо изгубили титулу, јер смо поражени од Црвене звезде - присећа се Чапљић.

Године 1985. прешао је у Партизан. У Хумској је провео две сезоне и освојио две титуле.

- Нисам био безгрешан, нисам одиграо све утакмице на нивоу, али давао сам све од себе - и то навијачи воле.

У оно време вечити дербији су били празник, све оно лепо чега данас недостаје. Умео је да тресе и мрежу најљућег ривала (78. судар).

- У Хумској је било 50.000, на Маракани 100.000 гледалаца. Слични су и сарајевски и дерби Динама и Хајдука. То су били истински празници југословенског фудбала. Уосталом, најбољи фудбалери које је она земља имала наступали су у клубовима „велике четворке”. Златно време!

Сјајни дефанзивац у Динаму је провео три сезоне: одиграо мање утакмица него у Партизану, али постигао више погодака. Многе је изненадило што је Хумску заменио Максимиром.

- Имао сам проблем са тадашњим тренером Фахрудином Јусуфијем. Није ме видео у том моменту у тиму, померао ме са позиције на позицију, изгубио сам статус. Те 1987. умро ми је отац. Некако сам по емоцијама схватио да нисам део Партизанове породице, тражио сам раскид уговора и прешао у Загреб.

Из Загреба га је пут водио на Грбавицу. Још две прелепе сезоне у Жељи.

- Нисам својевољно то урадио. Мој Жељо је моје одрастање и први мандат у Сарајеву био је као из бајке. Дошао сам из Загреба јер у Хрватској је дошло до проблема по питању уређења земље, почела се рушити Југославија, схватио сам да сам тамо вишак, логично је да одем тамо где сам рођен и где ми је породица. Такође, тад сам имао проблем са операцијом колена.

Инострану каријеру остварио је у Португалији. Тамо му је, признаје, било феноменално.

- Дивна земља! Можда нисам био на нивоу клуба (Еспосенде), јер сам био репрезентативац. Ипак, тамошњи народ ме је прихватио, као да сам рођен тамо и да сам део те лепе земље. Предивне две године - 1994. вратио сам се у Београд.

Чапљић је 1979. са омладинском репрезентацијом Југославије до 18 година у Бечу био шампион Европе!

- То је део живота на који сам посебно поносан. Тек сад сам свестан колико је велики успех остварен тад у Аустрији.

На Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. са Југославијом је освојио бронзану медаљу!

- Томислав Ивковић, Иван Пудар, Срећко Катанец, Мирсад Баљић, Адмир Смајић, Митар Мркела, Бора Цветковић, Милко Ђуровски, Јовица Николић, Марко Елснер, Љуба Радановић, Бранко Миљуш, Иван Гудељ, Стјепан Деверић, Меша Баждаревић и други, да неког не заборавим. Сви су били врхунска имена и добри људи. Оставили су дубок траг.

Владо Чапљић, бритки дефанзивац са осећајем за гол кад је то најпотребније. Да, то је било могуће у његово време, на ово данашње оно не личи…