Mijatović: Pedro mi je poverovao da mogu da ga ubijem

Predrag Mijatović je bio gost Marke na Amsterdam areni. Čuveni španski list je sa nekadašnjim asom Kraljevskog kluba, Partizana i reprezentacije Jugoslavije govorio o osvajanju titule prvaka Evrope 1998. godine.

Pre četvrt veka Real je savladao Juventus 1:0, junak trijumfa i strelac jedinog gola bio je upravo Peđa Mijatović.

Da li ste ikada pomislili da ste postigli najvažniji gol u istoriji Madrida?

- Razmišljao sam o tome, još uvek razmišljam i sigurno ću razmišljati o tome dok ne umrem. Za mene, lično, taj gol najvažniji. Danas, posle 25 godina, pričajući o tome i gledajući fotografije tog dana, shvatam da bi to mogao da bude najvažniji cilj u istoriji kluba. Ili jedan od najvažnijih, da se ne hvalim. Gol, sedmi trofej, sve što smo preživeli, koliko je to značilo za istoriju Reala. Mislim da možemo da pričamo o tome, kao najvažnijem golu – rekao je Mijatović.

Mnogi misle da danas 14 Liga šampiona ne bi bili mogući bez tog gola protiv Juventusa u Amsterdamu.

- Tako kažu, tako kažu. Često se pitam kako je tako važan klub, sa generacijama igrača koje je imao kroz istoriju, mogao da prođe 32 godine bez osvajanja titule u Kupu šampiona, koji je kasnije postao Liga šampiona. Dođe vreme kada se iz nekog razloga desi ono što se dogodilo 1998. u Amsterdamu, a uvek se pitam: Zašto ja? Toliko dobrih fudbalera kroz istoriju, sa timom koji smo imali te godine, punim sjajnih igrača i red je da dam gol, a to je bio jedini gol koji sam dao u toj sezoni Lige šampiona. A takođe i utakmica u kojoj je do kraja ostalo 1-0.

Za vas to nije bila dobra sezone u Evropi. Čini se da vam je verovao samo Fernando Sanc Duran?

- Manje-više, da. I ja takođe. Bio sam samouveren, ali sam se pitao kako je moguće da u celoj toj Ligi šampiona nisam postigao gol. Svi su dali, čak i Karembe, koji je postigao tri gola u svom životu, a meni se nije dalo. Za ručkom na dan utakmice, Fernando mi je prišao i rekao: Ti ćeš dati gol, a mi ćemo pobediti tvojim golom. A ja odgovaram: Ako bude, idem da slavim sa tobom. Vrlo čudne stvari su se dešavale tih dana.

Bila je to utakmica u kojoj ste igrali povređeni.

- Da, povređen i zabrinut. Nisam ništa rekao treneru. Imao sam veliku dilemu: ako kažem treneru, doktoru ili fizioterapeutu, da imam problema sa mišićem, neće mi dati da igram. Ako ništa ne kažem, igram i u 10. minutu se povredim, nisam bio iskren ni prema treneru ni prema saigračima. Možda je tako bilo i bolje, jer sam tako bio malo distanciran od tenzija i značaja utakmice. Ali to je bio problem. Povredio sam se na drugom treningu u Holandiji, radeći vežbu skakanja, ni sam ne znam kako. U tom trenutku pomisliš: Bože moj, je li moguće? Pored toga što nisam postigao nijedan gol cele sezone, povredio sam se. Šta sam uradio? Pogledao sam lekara Pedra Čueku, koji je fenomenalan, uz to smo bili veliki prijatelji. Očima smo se razumeli. Prišao sam mu, rekao da sam povredio list i da moram da se oporavim, jer ću u suprotnom morati da ga ubijem. Pošto je tih godina u mojoj zemlji bio građanski rat, poverovao je da sam sposoban da ga ubijem. I oporavio me je mnogim tretmanima, popodne, noću, tabletama, punkcijama... I na kraju je ispalo dobro – ispričao je Mijatović anegdotu, smejući se sada tom događaju.