Prilaze mu Grobari i Delije - Duljaj: Ko ne zna celu situaciju, naravno da će da uperi prst u mene

Partizanova „vrhovna komanda” trebalo bi Igoru Duljaju da dodeli medalju za hrabrost – srca k'o Oplenac preuzeo je „prvu armiju” kad ni trofejne vojskovođe nisu smele / pod plaštom opozicionarstva htele u generalsku odoru, svestan Sizifovog posla sa uveliko posustalim redovima (čak se i u Humskoj govorilo: „Ni Murinjo nam ne bi pomogao”) i potencijalnog raspeća u režiji „crno-belog naroda” zbog saradnje sa nepopularnim starešinama.

Ratniku iz Karađorđeve Topole bilo je samo jedno na umu: ako već kuća gori, 'ajde da dotrčimo i gasimo požar, nije važno ko je u njoj!

Četvrto mesto u Super ligi i, shodno pogledu u leđa Crvenoj zvezdi, TSC-u i Čukaričkom izostanak planiranog učešća u kvalifikacijama za Ligu šampiona, kazuje – bilo je greš(a)ka i, logično, implicira: da li se pokajao zbog čina od 27. februara?

- Neophodan je protok vremena za dublju analizu. Tačno, srce je bilo ispred razuma - kad je sve dobro, veliki je red za klupu, u suprotnom... Bez obzira na tešku situaciju, Partizan je veliki klub, ima tradiciju i ugled koje niko ne može da naruši. Stoga... – ne ostavlja Žurnalov gost ni promil dileme da li bi ponovo još od 1990. poznatom, omiljenom stazom.

Je li mogao, nekako, da se izbegne „viđen” scenario?

- Igrači su od starta apostrofirali da su bez samopouzdanja i da im je neophodna podrška navijača. U takvim okolnostima, ruku na srce, nije lako da pokažu šta znaju. Naučih, međutim, od Ahmetova u Šahtjoru: ko ne može da radi i živi pod pritiskom ne bi trebalo da se bavi, u ovom slučaju, trenerskim poslom. Partizanov dres je mnogo težak, ali nikad ne smemo da zaboravimo odakle smo došli u Humsku i spisak privilegija koje velikan može da priušti svakom od nas.

Koliko ste vi odgovorni za, tabela tad / sad govori, nastavak potonuća?

- Preuzeo sam tim na drugom mestu, završio kao četvrti?! Ko ne zna celu situaciju, naravno da će da uperi prst u mene. Nemam taj problem, postoji, svakako, moja odgovornost, prevashodno - da li sam mogao brže da vratim tim na željeni kolosek? Deo moje krivice: zašto nisam uspeo ekspresnije da konsolidujem ekipu. Četvrto mesto je neuspeh, treće i drugo, takođe. Kad je Partizan u pitanju – sramota, uvek treba da se bori za titulu! Moramo, ipak, da znamo u kojim okolnostima se klub nalazi. Rekoh, ako sam ja problem, to je najlakše rešiti.

Sve, sve... al' dva puta za četiri dana izgubiti od Čukaričkog?

- To su bile specifične utakmice - sve napeto, prekid, pa da li se  ponovo igra... Verovatno je to bio prelomni trenutak, propustili smo priliku da nešto promenimo. Teško mi je palo...

Navijači su, ipak, u saglasju - glavni krivac je uprava: takav stav vas abolira?

- Navijači imaju važnu ulogu: fudbal se, na kraju krajeva, igra zbog publike. Uvek sam pozivao Grobare na stadion, samo da dođu. Drugačije je kad ih vidiš, neka peva ko šta hoće, ukoliko pokažemo šta znamo zaslužićemo i aplauz, usmerićemo na nas njihovu energiju. Bavim se svojim delom posla i želim da tako i bude.

Jeste li razgovarali s rukovodstvom: oni ostaju, vi?

- Razgovaraću narednih dana, svako pravi svoju analizu u cilju da se vidi šta je najbolje za tim i u kom će pravcu klub da se razvija. To moramo da znamo! Na primer, da li želimo da forsiramo mlade? Eto, na poslednjoj utakmici s Voždovcem imao sam na terenu petoricu iz škole, naravno, potreban je balans, ne mogu sve stari, ili... I kad je moja generacija zakoračila u prvi tim, rasli smo uz Vuka Rašovića, Krstajića, Nenada Bjekovića, Đorđa Tomića, Kralja, Damjanca... Čuvali su nas kao mlađu braću, ispravljali kad pogrešimo, naučili šta je Partizan i kako bi trebalo da se ponašamo. Nije bilo: „Ćao, brate”, već „Dobar dan”. Poštovanje! Čekalo se da se oni prvo istuširaju, pa tek mi, ne daj Bože da nekome nešto kažeš na treningu. To su neke od stvari koje bih voleo da se vrate. Neophodno je da postoji strategija i da se poštuje profil fudbalera za Partizan!

U Srbiji se odomaćilo: kad je vrhuška u problemu, premošćava se promenom trenera. Spremni ste i na takav scenario?

- Nemam taj problem! Čistog sam srca, nisam samopromoter, kad je Partizan u pitanju - sve što je u interesu kluba... Kad su me krajem februara pozvali na razgovor pretpostavljao sam razlog, prethodno se pojavilo da je Petrić rešio da ode. I, prva osoba koju sam nazvao bio je Gordan!

Sad je, definitivno, bolja polazna osnova za preuzimanje palice nego pre tri meseca – da se ne okuraže „večiti kandidati”?

- Legitimno je pravo svakog da želi da bude trener u dobrom klubu, pogotovo u Partizanu. Moj motiv nije finansijski: ne živim od plate koju dobijam u Humskoj, niti bi ona ikad bila presudna. I da kroz karijeru nisam ništa zaradio, isto bih se ponašao, jednostavno, tako sam vaspitan, prvo kod kuće, potom, na Topčiderskom brdu.

Šta kažu Grobari: narodski ste čovek i stalno u kontaktu s rajom?

- Mirno šetam, prilaze navijači Partizana, bogami i Zvezde, interesantno - imam veliku podršku, kažu: „Majstore, izdrži”, plus: „Neka ti je Bog u pomoći”.

Savetuju li sinovi, znamo – Stefan i Aleksa s društvom su na svakoj utakmici?

- Evo, jedan je sad uzeo dres od Jevremovića, drugi od Dijabatea... Sreći nema kraja! S druge strane, vide kad sam tužan, ne ljut...  Deca, neki put, mogu da ti pruže utehu: „Tata, biće sve dobro, samo napred, ne odustaj. Ti to stalno nama pričaš, nemoj ni ti sad...”

U porodici Duljaj se, s kolena na koleno, živi za Partizan, bilo lepo ili  teško...