Прилазе му Гробари и Делије - Дуљај: Ко не зна целу ситуацију, наравно да ће да упери прст у мене

Партизанова „врховна команда” требало би Игору Дуљају да додели медаљу за храброст – срца к'о Опленац преузео је „прву армију” кад ни трофејне војсковође нису смеле / под плаштом опозиционарства хтеле у генералску одору, свестан Сизифовог посла са увелико посусталим редовима (чак се и у Хумској говорило: „Ни Мурињо нам не би помогао”) и потенцијалног распећа у режији „црно-белог народа” због сарадње са непопуларним старешинама.

Ратнику из Карађорђеве Тополе било је само једно на уму: ако већ кућа гори, 'ајде да дотрчимо и гасимо пожар, није важно ко је у њој!

Четврто место у Супер лиги и, сходно погледу у леђа Црвеној звезди, ТСЦ-у и Чукаричком изостанак планираног учешћа у квалификацијама за Лигу шампиона, казује – било је греш(а)ка и, логично, имплицира: да ли се покајао због чина од 27. фебруара?

- Неопходан је проток времена за дубљу анализу. Тачно, срце је било испред разума - кад је све добро, велики је ред за клупу, у супротном... Без обзира на тешку ситуацију, Партизан је велики клуб, има традицију и углед које нико не може да наруши. Стога... – не оставља Журналов гост ни промил дилеме да ли би поново још од 1990. познатом, омиљеном стазом.

Је ли могао, некако, да се избегне „виђен” сценарио?

- Играчи су од старта апострофирали да су без самопоуздања и да им је неопходна подршка навијача. У таквим околностима, руку на срце, није лако да покажу шта знају. Научих, међутим, од Ахметова у Шахтјору: ко не може да ради и живи под притиском не би требало да се бави, у овом случају, тренерским послом. Партизанов дрес је много тежак, али никад не смемо да заборавимо одакле смо дошли у Хумску и списак привилегија које великан може да приушти сваком од нас.

Колико сте ви одговорни за, табела тад / сад говори, наставак потонућа?

- Преузео сам тим на другом месту, завршио као четврти?! Ко не зна целу ситуацију, наравно да ће да упери прст у мене. Немам тај проблем, постоји, свакако, моја одговорност, превасходно - да ли сам могао брже да вратим тим на жељени колосек? Део моје кривице: зашто нисам успео експресније да консолидујем екипу. Четврто место је неуспех, треће и друго, такође. Кад је Партизан у питању – срамота, увек треба да се бори за титулу! Морамо, ипак, да знамо у којим околностима се клуб налази. Рекох, ако сам ја проблем, то је најлакше решити.

Све, све... ал' два пута за четири дана изгубити од Чукаричког?

- То су биле специфичне утакмице - све напето, прекид, па да ли се  поново игра... Вероватно је то био преломни тренутак, пропустили смо прилику да нешто променимо. Тешко ми је пало...

Навијачи су, ипак, у сагласју - главни кривац је управа: такав став вас аболира?

- Навијачи имају важну улогу: фудбал се, на крају крајева, игра због публике. Увек сам позивао Гробаре на стадион, само да дођу. Другачије је кад их видиш, нека пева ко шта хоће, уколико покажемо шта знамо заслужићемо и аплауз, усмерићемо на нас њихову енергију. Бавим се својим делом посла и желим да тако и буде.

Јесте ли разговарали с руководством: они остају, ви?

- Разговараћу наредних дана, свако прави своју анализу у циљу да се види шта је најбоље за тим и у ком ће правцу клуб да се развија. То морамо да знамо! На пример, да ли желимо да форсирамо младе? Ето, на последњој утакмици с Вождовцем имао сам на терену петорицу из школе, наравно, потребан је баланс, не могу све стари, или... И кад је моја генерација закорачила у први тим, расли смо уз Вука Рашовића, Крстајића, Ненада Бјековића, Ђорђа Томића, Краља, Дамјанца... Чували су нас као млађу браћу, исправљали кад погрешимо, научили шта је Партизан и како би требало да се понашамо. Није било: „Ћао, брате”, већ „Добар дан”. Поштовање! Чекало се да се они прво истуширају, па тек ми, не дај Боже да некоме нешто кажеш на тренингу. То су неке од ствари које бих волео да се врате. Неопходно је да постоји стратегија и да се поштује профил фудбалера за Партизан!

У Србији се одомаћило: кад је врхушка у проблему, премошћава се променом тренера. Спремни сте и на такав сценарио?

- Немам тај проблем! Чистог сам срца, нисам самопромотер, кад је Партизан у питању - све што је у интересу клуба... Кад су ме крајем фебруара позвали на разговор претпостављао сам разлог, претходно се појавило да је Петрић решио да оде. И, прва особа коју сам назвао био је Гордан!

Сад је, дефинитивно, боља полазна основа за преузимање палице него пре три месеца – да се не окураже „вечити кандидати”?

- Легитимно је право сваког да жели да буде тренер у добром клубу, поготово у Партизану. Мој мотив није финансијски: не живим од плате коју добијам у Хумској, нити би она икад била пресудна. И да кроз каријеру нисам ништа зарадио, исто бих се понашао, једноставно, тако сам васпитан, прво код куће, потом, на Топчидерском брду.

Шта кажу Гробари: народски сте човек и стално у контакту с рајом?

- Мирно шетам, прилазе навијачи Партизана, богами и Звезде, интересантно - имам велику подршку, кажу: „Мајсторе, издржи”, плус: „Нека ти је Бог у помоћи”.

Саветују ли синови, знамо – Стефан и Алекса с друштвом су на свакој утакмици?

- Ево, један је сад узео дрес од Јевремовића, други од Дијабатеа... Срећи нема краја! С друге стране, виде кад сам тужан, не љут...  Деца, неки пут, могу да ти пруже утеху: „Тата, биће све добро, само напред, не одустај. Ти то стално нама причаш, немој ни ти сад...”

У породици Дуљај се, с колена на колено, живи за Партизан, било лепо или  тешко...