Ništa bez komšija - Kako je Željo obezbedio titulu Sarajevu

Živimo u fudbalski pustom vremenu kada su nacionalna prvenstva do zla boga nezanimljiva. To se odnosi na skoro sve države nastale na prostoru bivše SFRJ. U tek završenom prvenstvu Slovenije je Olimpija već posle dvadesetak kola stekla nedostižnu prednost. U BiH je Zrinjski još u martu bio prvak. Crvena zvezda se poigravala u Srbiji. Dinamo u Hrvatskoj se celo proleće „zezao”. Posledica toga su prazne tribine i poseta od 2.000 se smatra solidnom. Dakle, opšta dosada i nezainteresovanost.

Nekada nije bilo tako. U staroj Jugoslaviji šampion se najčešće nije znao do poslednjeg sudijskog zvižduka. Te sezone 1984/85. Sarajevo je bilo šampion ispred Hajduka, a nema Sarajlije koji nije upamtio 23. juni 1985. i utakmicu 33. kola na Koševu između Željezničara i Hajduka. Rezultat 4:4 dovoljno govori.

Prštalo je na sve strane. U isto vreme su u Skoplju igrali Vardar – Sarajevo. Tamo je završeno 2:2, a tokom tih 90 minuta na ove dve utakmice titula je stalno prelazila iz ruku Sarajeva i Hajduka. U toku tih utakmica titula je dva puta menjala vlasnika. Kada bi poveo Hajduk Splićani bi bili na korak od šampionskog slavlja, a isto bi bilo i kada bi Vardar u Skoplju izjednačio protiv Sarajeva. 

Danima pre utakmice se po čaršiji mogla čuti priča da se igrači Željezničara na ovoj utakmici neće previše boriti i da Hajduk garantovano pobeđuje. Posle nepunih 20 minuta igre Splićani su vodili 3:0. Zlatko Vujović, Slišković i Gudelj su na terenu radili šta su hteli. Uz to i Šabanadžović je zatresao sopstvenu mrežu i te glasine dobile su na „težini”.

Šta se desilo na poluvremenu u svlačionici ostaće zauvek tajna. Gradom se moglo čuti više verzija zašto je u nastavku utakmice Željo zaigrao kao preporođen i uspeo da nadoknadi prednost Splićana i na kraju osvoji „nevažan” bod, a centimetri su nedostajali da čak i pobedi pošto je Baždarević u samom finišu utakmice pogodio stativu i ostalo je 4:4.

Po jednoj priči u svlačionicu Željezničara je u poluvremenu došao nekadašnji gradonačelnik Sarajeva i predsednik kluba sa Grbavice Ante Sučić i rekao nekoliko rečenica: „Kako vas nije stid. Vučete se po terenu. Igrate ko babe. Za Želju se uvek ginulo.” Po drugoj je trener Ivica Osim održao „malo vaspitno predavanje” apelujući na obraz i dostojanstvo kako igrača tako i kluba čiji dres nose. Sramotan je bio pristup pojedinih igrača ovom susretu.

Ipak, najčešće se pričalo kako je ključni čovek za Željino avanzovanje u drugom poluvremenu bio kapiten i standardni reprezentativac. Prvo je iskritikovao sve i svakog, naravno uz poneku sočnu psovku, a onda je u stilu velikih vojskovođa održao motivacioni govor posle kojeg su njegovi saigrači zaigrali kao preporođeni i u svemu nadigrali Hajduk, koji je objektivno govoreći imao neuporedivo bolji tim.

Rezultat toga je daleko bolja igra u drugih 45 minuta. Na terenu je postojao samo jedan tim. „Plava četa” je razmontirala „bile”. Željo je postigao tri gola i apsolutno dominirao. U tome im je i te kako pomogla i podrška navijača Sarajeva sa tribina. Orilo se: „Željo, Željo...” Na poluvremenu su se sa tribina čuli zvižduci i uvrede na račun domaćih igrača, a na kraju su sa terena ispraćeni pravim ovacijama i salvama aplauza. Što bi rekle mlađane kolege novinari Željezničar je u drugih 45 minuta pokazao karakter.

Zanimljiv je bio i odnos navijača na stadionu Koševo. Željo je uvek bio domaćin na Grbavici, ali je zbog radova na južnoj tribini ovaj ,meč igran na stadionu Sarajeva. Na tribinama je po svim novinskim izveštajima bilo 30.000 hiljada gledalaca i od toga najmanje 20 hiljada navijača „bordo” tima koji su svim srcem bodrili Željezničar.„Plavi” su u ovom duelu igrali za gradskog rivala pošto su mu bodovi iz ovog meča bili apsolutno nevažni. Osim njih bilo je tri-četiri hiljade Splićana koji su doputovali da bodre „bile”.   

Tako nešto je skoro pa nezamislivo u većini evropskih gradova gde se igraju gradski derbiji. Igrači Želje i Sarajeva jesu bili ljuti rivali na terenu, ali su se van terena često i družili. Ona za ove prostore čuvena maksima, „neka komšiji crkne krava” u Sarajevu nikada nije bila tako izražena. Za njih vrhunac radosti nikada nije bio kada se drugi u nevolji. Svađa u poluvremenu duela Želje i Hajduka kao i ogromna podrška navijača Sarajeva upućena „plavima” to najbolje potvrđuju.  

„Bilo bi me sramota izaći na ulicu i pogledati ljudima u oči da smo u toj utakmici slučajno izgubili, Naravno da mi je draže bilo da titula stigne u Sarajevo nego da ode u Split”, pričao je u više navrata Mehmed Baždarević koji je bio kapiten Željezničara na toj utakmici.

Čini mi se da je svet i fudbal kome je moje „novinarenje” trebalo da bude upućeno sasvim nestao i propao. Šta mislim o današnjem fudbalu napisah u prvim rečenicama. Dovoljno sam star da mogu da poredim vremena, ljude, junake tog doba sa sadašnjim. Ovo danas nije ni senka nekadašnjeg fudbala koji se igrao na ovim prostorima. To se dešava kada zaboravnost postane društveno poželjna. Međutim, ne bih da kvarim euforiju savremenika. Naljutiće se.