Ништа без комшија - Како је Жељо обезбедио титулу Сарајеву

Живимо у фудбалски пустом времену када су национална првенства до зла бога незанимљива. То се односи на скоро све државе настале на простору бивше СФРЈ. У тек завршеном првенству Словеније је Олимпија већ после двадесетак кола стекла недостижну предност. У БиХ је Зрињски још у марту био првак. Црвена звезда се поигравала у Србији. Динамо у Хрватској се цело пролеће „зезао”. Последица тога су празне трибине и посета од 2.000 се сматра солидном. Дакле, општа досада и незаинтересованост.

Некада није било тако. У старој Југославији шампион се најчешће није знао до последњег судијског звиждука. Те сезоне 1984/85. Сарајево је било шампион испред Хајдука, а нема Сарајлије који није упамтио 23. јуни 1985. и утакмицу 33. кола на Кошеву између Жељезничара и Хајдука. Резултат 4:4 довољно говори.

Прштало је на све стране. У исто време су у Скопљу играли Вардар – Сарајево. Тамо је завршено 2:2, а током тих 90 минута на ове две утакмице титула је стално прелазила из руку Сарајева и Хајдука. У току тих утакмица титула је два пута мењала власника. Када би повео Хајдук Сплићани би били на корак од шампионског славља, а исто би било и када би Вардар у Скопљу изједначио против Сарајева. 

Данима пре утакмице се по чаршији могла чути прича да се играчи Жељезничара на овој утакмици неће превише борити и да Хајдук гарантовано побеђује. После непуних 20 минута игре Сплићани су водили 3:0. Златко Вујовић, Слишковић и Гудељ су на терену радили шта су хтели. Уз то и Шабанаџовић је затресао сопствену мрежу и те гласине добиле су на „тежини”.

Шта се десило на полувремену у свлачионици остаће заувек тајна. Градом се могло чути више верзија зашто је у наставку утакмице Жељо заиграо као препорођен и успео да надокнади предност Сплићана и на крају освоји „неважан” бод, а центиметри су недостајали да чак и победи пошто је Баждаревић у самом финишу утакмице погодио стативу и остало је 4:4.

По једној причи у свлачионицу Жељезничара је у полувремену дошао некадашњи градоначелник Сарајева и председник клуба са Грбавице Анте Сучић и рекао неколико реченица: „Како вас није стид. Вучете се по терену. Играте ко бабе. За Жељу се увек гинуло.” По другој је тренер Ивица Осим одржао „мало васпитно предавање” апелујући на образ и достојанство како играча тако и клуба чији дрес носе. Срамотан је био приступ појединих играча овом сусрету.

Ипак, најчешће се причало како је кључни човек за Жељино аванзовање у другом полувремену био капитен и стандардни репрезентативац. Прво је искритиковао све и сваког, наравно уз понеку сочну псовку, а онда је у стилу великих војсковођа одржао мотивациони говор после којег су његови саиграчи заиграли као препорођени и у свему надиграли Хајдук, који је објективно говорећи имао неупоредиво бољи тим.

Резултат тога је далеко боља игра у других 45 минута. На терену је постојао само један тим. „Плава чета” је размонтирала „биле”. Жељо је постигао три гола и апсолутно доминирао. У томе им је и те како помогла и подршка навијача Сарајева са трибина. Орило се: „Жељо, Жељо...” На полувремену су се са трибина чули звиждуци и увреде на рачун домаћих играча, а на крају су са терена испраћени правим овацијама и салвама аплауза. Што би рекле млађане колеге новинари Жељезничар је у других 45 минута показао карактер.

Занимљив је био и однос навијача на стадиону Кошево. Жељо је увек био домаћин на Грбавици, али је због радова на јужној трибини овај ,меч игран на стадиону Сарајева. На трибинама је по свим новинским извештајима било 30.000 хиљада гледалаца и од тога најмање 20 хиљада навијача „бордо” тима који су свим срцем бодрили Жељезничар.„Плави” су у овом дуелу играли за градског ривала пошто су му бодови из овог меча били апсолутно неважни. Осим њих било је три-четири хиљаде Сплићана који су допутовали да бодре „биле”.   

Тако нешто је скоро па незамисливо у већини европских градова где се играју градски дербији. Играчи Жеље и Сарајева јесу били љути ривали на терену, али су се ван терена често и дружили. Она за ове просторе чувена максима, „нека комшији цркне крава” у Сарајеву никада није била тако изражена. За њих врхунац радости никада није био када се други у невољи. Свађа у полувремену дуела Жеље и Хајдука као и огромна подршка навијача Сарајева упућена „плавима” то најбоље потврђују.  

„Било би ме срамота изаћи на улицу и погледати људима у очи да смо у тој утакмици случајно изгубили, Наравно да ми је драже било да титула стигне у Сарајево него да оде у Сплит”, причао је у више наврата Мехмед Баждаревић који је био капитен Жељезничара на тој утакмици.

Чини ми се да је свет и фудбал коме је моје „новинарење” требало да буде упућено сасвим нестао и пропао. Шта мислим о данашњем фудбалу написах у првим реченицама. Довољно сам стар да могу да поредим времена, људе, јунаке тог доба са садашњим. Ово данас није ни сенка некадашњег фудбала који се играо на овим просторима. То се дешава када заборавност постане друштвено пожељна. Међутим, не бих да кварим еуфорију савременика. Наљутиће се.