Posle dve decenije igranja najlepše igre, došlo je vreme da stavim tačku na period života i sporta koji me je ispunjavao otkako znam za sebe. Nije bilo lako oprostiti od Partizana prošloga leta, bilo je to kao da odlazim od porodice, ali sam taj rastanak u prethodnoj godini nadomestio sa sjajnim momcima u fudbalskom klubu Teleoptik, na čemu sam zahvalan.
Kao igrač-trener, završio sam potrebne licence i shvatio da je u fudbalu važno dati sve od sebe u svakom momentu, ali i jednako važno znati kada se povući. Stoga sam doneo odluku da krenem u nove izazove u životu i fudbalu, u trenerske vode, za početak kao pomoćnik Saši Mićeviću u fudbalskom klubu Smederevo. Želja mi je da svoje igračko znanje i iskustvo prenesem na mlade, pomognem im da se izgrade i kao igrači i kao ljudi!
Hvala svim bivšim saigračima, trenerima, ljudima sa kojima sam praktično živeo i sarađivao gde god da sam igrao, navijačima na prelepom putovanju koje bez njih ne bi imalo smisao.
Hvala bivšim klubovima Sevojnu gde sam ponikao, Slobodi iz Užica, Radničkom iz Kragujevca, BASK-u, Novom Pazaru, Voždovcu, Čukaričkom i Partizanu što su me primili, negovali kao sina i napravili boljim čovekom. Svaki od njih ima posebno mesto u mojim sećanjima, srcu i svaki je na svoj način važan za karijeru koja je trajala punih 20 godina, protkana na kraju samo lepim uspomenama.
Na kraju, mom Partizanu i navijačima još jednom hvala na svemu, hvala što su mi karijeru u poslednjih sedam godina učinili posebnom, činjenicom da sam nosio najlepši crno-beli dres, da sam u njemu osvojio najslađu duplu krunu u istoriji kluba i da ću jednom sa ponosom o tome moći da pričam i prepričavam deci i unucima. Prirodno je, iako teško, da jednom mora doći do rastanka, ali ljubav prema klubu nikada ne prestaje, ona živi doveka! Za nove generacije - živeo Partizan!
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
