Iz Zvezde prešao u splitski Hajduk, jer je propala priča sa Totenhemom

Šapčanin Zoran Jelikić najlepše trenutke bogate karijere proveo je u Crvenoj zvezdi. Kad mu voljeni klub nije dozvolio dogovoreni prelazak u Totenhem, odlučio je da se ode u Split. Nakon Hajduka igrao je za Standard iz Liježa. Sa porodicom i danas živi u Belgiji.

Da veliki Vladimir Beara sa „Poljuda” pređe u Beograd,  nekako je bilo normalno. Da Miloš Bursać igra u Hajduku, pa u Crvenoj zvezdi, bio je logičan sled okolnosti, kao i u slučaju Zorana Vujovića, ali da Zoran Jelikić krene u suprotnom pravcu, tada niko nije verovao.

Ipak, u fudbalu kao i u životu postoje trenuci koji oboje karijeru. Nit’ levo, nit’ desno, nego pravo kuda te misli vode. Daleko je važnije da je u pitanju i vrhunski sportista i čovek koga su podjednako uvažavali od Triglava do Đevđelije.

Jelikić je 70. rođendan proslavio 4. avgusta. Zdravlje ga dobro služi, na porodicu je ponosan.

- Još sam aktivan, drugujem sa prijateljima i društvom poznatim fudbalskoj javnosti. To su Ljubomir Radanović, Cvijan Milošević, Dražen Brnčić... Igramo tenis i zadovoljni što provodimo vreme zajedno – kaže Jelikić.

Karijeru je započeo u Mačvi iz Šapca. U rodni grad dolazi, mada tamo više nema najbližih srodnika.

- Stariji brat živi u Šidu, ali uvek me vežu lepe uspomene na Šabac i ne mogu dozvoliti da ne odem u voljeni grad.

Zoran Jelikić proveo je sedam predivnih sezona u Crvenoj zvezdi. U crveno-belom dresu odigrao je 227 mečeva i postigao 15 golova. Sa našim najvećim klubom osvajao je prvenstva Jugoslavije 1977, 1980. i 1981.

- Bio sam veliki navijač Crvene zvezde. Stasavao sam u Mačvi, a mislio na Zvezdu i maštao da obučem dres najlepših boja. Zvezda je klub mojih snova. Ostvario sam se kao njen igrač. Uspeo sam da stignem i do reprezentacije.

Igrala je Crvena zvezda finale Kupa UEFA 1979. Naš klub je trebalo da trijumfuje protiv Borusije iz Menhengladbaha, ali pitao se i sudija Mikeloti iz Italije.

- Bila je to sjajna generacija, ostaje žal što nismo  osvojili evropski trofej. Pre finala eliminisani smo  eminentne protivnike. Borusija je imala izvanredne igrače, mnogi su ih favorizovali. Mikeloti je izmislio penal za Nemce, oštećeni smo, pa nismo došli do trofeja. Uspeh je bilo i finale.

Srca mnogih Delija zadrhtala su 1981. Jelikić je prešao u Hajduk i uz veležovca Blaža Sliškovića bio je glavna zvezda prelaznog roka. Doduše, kasnije su u grad podno Marjana sleteli Štef Deverić iz Dinama i Dževad Prekazi iz Partizana, ali njegov dolazak doživljen je na poseban način. Postoje jaki razlozi zašto je Beograd zamenio Splitom.

- Nakon odsluženja vojnog roka, bio sam i dalje kandidat za reprezentaciju, pripremao sam se sa državnim timom  na Paliću. Ubrzo je stigao poziv da pređem u Totenhem. Otišao sam u London, potpisao sam predugovor, dobio  stan i prvu platu. Međutim, transfer se nije mogao ostvariti jer je došlo do nekakvih potraživanja od strane tadašnjeg rukovodstva Crvene zvezde. Morao sam da se vratim. Tadašnji selektor Miljan Miljanić želeo je da mi pomogne, da igram, kako bih bio učesnik SP u Španiji. Pozvao me i predložio da pređem u Hajduk, da me trener Ante Biće Mladinić izuzetno ceni, a i Čiča je na mene ozbiljno računao u reprezentaciji. Nisam smeo da pauziram, ali bilo je nepojmljivo da neko tada iz Zvezde pređe u Hajduk. Tada se nije moglo u inostranstvo pre 28. godine. Predsednik Splićana Tito Kirigin bio je više nego korektan, ali posle pola godine teško sam se povredio, pa od Španije i Mondijala nije bilo ništa.

Jelikićeve dve neostvarene želje su učešće na SP 1982. u Španiji i odlazak u engleski klub.

- Proveo sam dve prelepe godine u Hajduku. Imali smo izuzetne igrače, braću Vujović, Gudelja, Sliškovića, Simovića, Pešića, Šalova, kasnije Miljuš, ali nismo ništa osvojili. Dinamo i Partizan su bili ispred nas. Pokojnog Biću Mladinića poštovao sam kao oca. Bio je stručnjak i pedagog prve vrste. Kad se on razboleo došao je Pero Nadoveza.

Govorilo se da ga je želeo Dinamo, da je u Zagrebu služio vojni rok i da je trenirao sa Modrima.

- Bilo je priče da me trener Vlatko Marković angažuje. I Velež me je hteo, trener Miloš Milutinović hteo je da me dovede u Mostar, a da me njegov brat Bora kasnije angažuje u Meksiku. Ipak, Zvezda je bila na prvom mestu, a onda sam na opisan način prešao u Split.

Iz Hajduka je prešao u Standard iz Liježa. Tamo je igrao sve do 1988. i ostao da živi u Belgiji.

- U Standardu sam potpisao tri ugovora i ostao pet godina. Međutim, nakon jednogodišnje pauze aktivirao sam se u klubu koji je vodio Milan Mandarić, bio sam savetnik. Kasnije sam pomagao našim igračima. Ostao sam u fudbalu, pronalazio relacije za igrače i da ih povezujem sa predstavnicima klubova. Poslednje dve godine bio sam u Tunisu. Sarađivao sam sa Zoranom Banovićem, pa sa Nebojšom Jovovićem. On je iz Budućnosti došao u Smederevo, kasnije i u Tursku, Kinu, pa u Belorusiju kod Pižona. Bio je prvak Jordana, Iraka. Sada je u Kataru. I danas s njima sarađujem.

Odigrao je osam utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. Bilo bi ih više da se nije teže povredio. Karijeru je nastavio zahvaljujući operaciji u Moskvi.

- Kasnije sam i u Belgiji imao sličnu operaciju, a jednu i u Nemačkoj. To je bilo čišćenje tetiva. Sve sam izgurao – istakao je Jelikić.