Шапчанин Зоран Јеликић најлепше тренутке богате каријере провео је у Црвеној звезди. Кад му вољени клуб није дозволио договорени прелазак у Тотенхем, одлучио је да се оде у Сплит. Након Хајдука играо је за Стандард из Лијежа. Са породицом и данас живи у Белгији.
Да велики Владимир Беара са „Пољуда” пређе у Београд, некако је било нормално. Да Милош Бурсаћ игра у Хајдуку, па у Црвеној звезди, био је логичан след околности, као и у случају Зорана Вујовића, али да Зоран Јеликић крене у супротном правцу, тада нико није веровао.
Ипак, у фудбалу као и у животу постоје тренуци који обоје каријеру. Нит’ лево, нит’ десно, него право куда те мисли воде. Далеко је важније да је у питању и врхунски спортиста и човек кога су подједнако уважавали од Триглава до Ђевђелије.
Јеликић је 70. рођендан прославио 4. августа. Здравље га добро служи, на породицу је поносан.
- Још сам активан, другујем са пријатељима и друштвом познатим фудбалској јавности. То су Љубомир Радановић, Цвијан Милошевић, Дражен Брнчић... Играмо тенис и задовољни што проводимо време заједно – каже Јеликић.
Каријеру је започео у Мачви из Шапца. У родни град долази, мада тамо више нема најближих сродника.
- Старији брат живи у Шиду, али увек ме вежу лепе успомене на Шабац и не могу дозволити да не одем у вољени град.
Зоран Јеликић провео је седам предивних сезона у Црвеној звезди. У црвено-белом дресу одиграо је 227 мечева и постигао 15 голова. Са нашим највећим клубом освајао је првенства Југославије 1977, 1980. и 1981.
- Био сам велики навијач Црвене звезде. Стасавао сам у Мачви, а мислио на Звезду и маштао да обучем дрес најлепших боја. Звезда је клуб мојих снова. Остварио сам се као њен играч. Успео сам да стигнем и до репрезентације.
Играла је Црвена звезда финале Купа УЕФА 1979. Наш клуб је требало да тријумфује против Борусије из Менхенгладбаха, али питао се и судија Микелоти из Италије.
- Била је то сјајна генерација, остаје жал што нисмо освојили европски трофеј. Пре финала елиминисани смо еминентне противнике. Борусија је имала изванредне играче, многи су их фаворизовали. Микелоти је измислио пенал за Немце, оштећени смо, па нисмо дошли до трофеја. Успех је било и финале.
Срца многих Делија задрхтала су 1981. Јеликић је прешао у Хајдук и уз вележовца Блажа Слишковића био је главна звезда прелазног рока. Додуше, касније су у град подно Марјана слетели Штеф Деверић из Динама и Џевад Прекази из Партизана, али његов долазак доживљен је на посебан начин. Постоје јаки разлози зашто је Београд заменио Сплитом.
- Након одслужења војног рока, био сам и даље кандидат за репрезентацију, припремао сам се са државним тимом на Палићу. Убрзо је стигао позив да пређем у Тотенхем. Отишао сам у Лондон, потписао сам предуговор, добио стан и прву плату. Међутим, трансфер се није могао остварити јер је дошло до некаквих потраживања од стране тадашњег руководства Црвене звезде. Морао сам да се вратим. Тадашњи селектор Миљан Миљанић желео је да ми помогне, да играм, како бих био учесник СП у Шпанији. Позвао ме и предложио да пређем у Хајдук, да ме тренер Анте Биће Младинић изузетно цени, а и Чича је на мене озбиљно рачунао у репрезентацији. Нисам смео да паузирам, али било је непојмљиво да неко тада из Звезде пређе у Хајдук. Тада се није могло у иностранство пре 28. године. Председник Сплићана Тито Киригин био је више него коректан, али после пола године тешко сам се повредио, па од Шпаније и Мондијала није било ништа.
Јеликићеве две неостварене жеље су учешће на СП 1982. у Шпанији и одлазак у енглески клуб.
- Провео сам две прелепе године у Хајдуку. Имали смо изузетне играче, браћу Вујовић, Гудеља, Слишковића, Симовића, Пешића, Шалова, касније Миљуш, али нисмо ништа освојили. Динамо и Партизан су били испред нас. Покојног Бићу Младинића поштовао сам као оца. Био је стручњак и педагог прве врсте. Кад се он разболео дошао је Перо Надовеза.
Говорило се да га је желео Динамо, да је у Загребу служио војни рок и да је тренирао са Модрима.
- Било је приче да ме тренер Влатко Марковић ангажује. И Вележ ме је хтео, тренер Милош Милутиновић хтео је да ме доведе у Мостар, а да ме његов брат Бора касније ангажује у Мексику. Ипак, Звезда је била на првом месту, а онда сам на описан начин прешао у Сплит.
Из Хајдука је прешао у Стандард из Лијежа. Тамо је играо све до 1988. и остао да живи у Белгији.
- У Стандарду сам потписао три уговора и остао пет година. Међутим, након једногодишње паузе активирао сам се у клубу који је водио Милан Мандарић, био сам саветник. Касније сам помагао нашим играчима. Остао сам у фудбалу, проналазио релације за играче и да их повезујем са представницима клубова. Последње две године био сам у Тунису. Сарађивао сам са Зораном Бановићем, па са Небојшом Јововићем. Он је из Будућности дошао у Смедерево, касније и у Турску, Кину, па у Белорусију код Пижона. Био је првак Јордана, Ирака. Сада је у Катару. И данас с њима сарађујем.
Одиграо је осам утакмица за репрезентацију Југославије. Било би их више да се није теже повредио. Каријеру је наставио захваљујући операцији у Москви.
- Касније сам и у Белгији имао сличну операцију, а једну и у Немачкој. То је било чишћење тетива. Све сам изгурао – истакао је Јеликић.
СТРЕЛАЦ У 62. ВЕЧИТОМ ДЕРБИЈУ
Зоран Јеликић одиграо је осам вечитих дербија, у 62. био стрелац у поразу од 2:3.
- Много сам се дружио са партизановцима Павлом Грубјешићем, мојим Шапчанином, па Драганом Арсеновићем који је Мајурац, онда Ненадом Стојковићем. Са Љубом Радановићем сам кум. Давао сам голове из прекида. Тада се играло за гледаоце. Знам да је против Ференцвароша било 105.000 гледалаца, али и против Партизана било је увек 90 или свих 100.000. Било је то време када је Звезда била нешто успешнија.
У КОНТАКТУ СА НЕКАДАШЊИМ САИГРАЧИМА
Фудбал је Зорану Јеликићу донео много пријатељстава.
- Чујем се са Пижоном Петровићем, Дулетом Савићем, Зораном Филиповићем, Зораном Бингулцем, Луком Перузовићем, Зораном Вујовићем, Драганом Џајићем, Рајком Јањанином, Ранком Стојићем, Звонком Варгом... Кад сам у Београду одем у кафић Дике Стојановића, видим се са Милошем Шестићем и Здравком Боровницом.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
