Lalatović se rastao sa Ukrajincima: Odlazak Rusina prelio čašu

Svi oni koji makar malo bolje poznaju Nenada Lalatovića, nisu mogli čudom da se načude kada su saznali da je trofejni stručnjak odlučio da karijeru nastavi u ukrajinskoj Zorji.

Dovoljan razlog za nevericu bio je rat koji pustoši tu zemlju, životna ugroženost svih stanovnika, samim tim i sportista i njihovih učitelja. Ipak, kako je sam Nenad naglasio, vodio ga je sportski motiv, jer je ekipa iz Luganska izborila pravo da učestvuje u grupnoj fazi Lige konferencije.

Ipak, Lalatovićeva odiseja na istoku Evrope nije potrajala, jer je odlučio da podnese ostavku i da se vrati u otadžbinu.

Zbog čega ste se odlučili na ovakav potez?

- I pored činjenice da mi je predsednik Zorije obećao da neće prodati našeg najboljeg igrača i ukrajinskog reprezentativca Rusina, to je učinio - objasnio je popularni Lala. - Za dva i po miliona evra Rusin je otišao u Sanderlend, a meni je, kad ga nisam video među ostalim članovima tima, bilo rečeno da se leči od lakše povrede. Tek pred samu poslednju prvenstvenu utakmicu, saznao sam istinu.

I, to je bio jedini razlog vaše odluke?

- Nije. Uprava kluba nije dovela dvojicu fudbalera koje sam tražio, a koji su nam bili izuzetno potrebni za evropske utakmice. Reč je o jednom reprezentativcu Paname, kao i članu nacionalnog tima Nigerije. S postojećim timom, ostali smo bez ikakve šanse da uradimo nešto lepo u Evropi i to me je prelomilo. Razmislio sam dobro i odlučio da prekinem saradnju sa Zorijom. Odluka nije bila laka, želeli su ljudi iz Luganska da ipak ostanem, ali nisam mogao protiv sebe i još po nečega.

Šta je to „još po nešto”?

- Teško je, zaista, da se radi danas u Ukrajini. Zbog igranja u Evropi, svaka tri dana, po 20 sati, bili smo prinuđeni da provodimo u autobusu koji nas je vozio u susednu Poljsku, gde smo domaćini. To me je, baš kao i igrače, iznurivalo. Uz to, svakodnevni zvuk sirena za opasnost, znači i  automatski prekid putovanja, sirene zaustavljaju treninge i odlazak s terena, isto važi i za utakmice... Rekao sam prijateljima u toj zemlji, kao i na konferenciji za medije koju sam sazvao, da ostajem uz ukrajinski narod i da sam ponosan na neke utakmice koje je Zorija ostavila iza sebe, poput one sa Slavijom u Pragu, koju smo odigrali pred 50.000 gledalaca i koja je u medijima ocenjena kao najbolja partija nekog ukrajinskog kluba u Evropi. Moguće je, ipak, da ću se vratiti veoma brzo u tu zemlju.

I Vojvodina vam je i dalje u mislima?

- Vojvodina ima sjajnog trenera Ranka Popovića, a pre njega su u njoj bili izuzetni stručnjaci Radoslav Batak i Mima Rastavac, koje izuzetno cenim. Nikada s tribina "Karađorđa" nisam dobio ni jedan zvižduk, a moja slika nalazi se u FC „Vujadin Boškov” u Veterniku, s trofejom koji smo svi zajedno zaslužili. Kad i ako me Novosađani budu ponovo hteli, uvek ću biti spreman da se vratim - poručio je Lalatović.