Sara Lozo: Nismo svesne velikog uspeha

Sara Lozo. Odbojkašica Srbije koja je te 2022. godine u pravom smislu reči eksplodirala, skrenula pažnju na sebe igrama u plavom dresu. Bilo je tada i svetsko zlato oko vrata, bronza iz Lige nacija. Ove, nije bilo trunke sumnje da će 26-godišnji primač servisa ponovo obući odoru sa brojem „22“ i u istom maniru nastaviti sa plavom četom. Imao je selektor Gvideti možda i najveću glavobolju na toj poziciji, kvartet je bio tu Buša, Lozo, Lazović i Uzelac. 

Ali, Sara je kao i uvek odradila posao na Evropskom prvenstvu maksimalno.

Sprema se za Kinu, za njoj dobro poznati azijski kontinent jer odmah posle borbe za Olimpijske igre u Parizu sa selekcijom Srbije, put će je odvesti u Japan, i klub gde nastavlja započet posao u Saitama Mediksu.

U grotlu emocija koje se nisu slegle, obavezama da se sve posloži kako treba, da se danas uradi prvi i poslednji trening pred put na olimpijske kvalifikacije, Sara je dostupna kao i uvek i za ona, manja prijatna pitanja o šampionatu Starog kontinenta, trenutku kada je legla na parket  posle finala i prekrila lice, porodici Lozo, sestriću Relji, koji su joj davali snagu, pogotovu u borbi za tron. Otvoreno, u njenom stilu pričala je za Sportski žurnal.

Šta je Srbija dobila, a šta izgubila na Evropskom prvenstvu, da li to zlato koje se očekivalo, a stavile ste srebro oko vrata ili?

- Uh, šta da kažem da bude direktno i konkretno. I ove 2023. godine na Evropskom prvenstvu smo izgubile zlatnu medalju. Imale smo cilj da je osvojimo, s obzirom da smo  i pre dve godine u Beogradu izgubile u finalu. A zapravo, nismo ni svesne da smo napravile veliki uspeh. Razlog, kod nas u dolazi u obzir samo zlato.

Od sna do jave, vi tugujete, rivalke slave?

-  Izuzetno težak momenat kako za mene, tako i za ceo tim. Lično, za mene je taj trenutak bio kao san. Pomislila sam, Bože, kako ne može vreme da se vrati, trebalo je nešto drugačije da uradimo. Nisam htela da poverujem u to što vidim, a to je da druga ekipa slavi, a ne mi.

Vera da može da se preokrene rezultat protiv Turske, sve vreme vodite, taj četvrti set ipak Turkinje dobijaju. A onda i peti za infarkt?

- Kako je odmicao četvrti set, dok nisam bila na terenu, pomislila sam na utakmicu koju su igrali Turska i Italija. Dobro znamo da je Italija maltene izgubila dobijeni set i da su Turkinje u petom setu eksplodirale. Međutim, kod nas nije bila takva situacija. Zato što mi imamo nešto što ostale ekipe nemaju. Energiju, i pre svega veru. I kada gubimo, znamo da možemo da stignemo, preokrenemo i dobijemo. Do poslednjeg poena smo verovale, borile i stvarno dale sve. Ali na žalost, nismo uspele ovog puta.

Cela dvorana skandira „Turska, Turska“ iako je bilo mnogo i srpskih navijača, razvijenih trobojki, ali ovog puta nije se intonirala himna „Bože pravde“? 

- Za mene je najlepši deo kada izađete na postolje i sa ponosom pevate himnu. E u tom monetu sam samo nemo gledala. Mnogo mi je bilo teško. Slušala sam njih, celu dvoranu kako sa ponosom pevaju himnu. Ali ništa teže od izgubljenog finala.

Sinergija, zajedništvo, timski duh, sinonimi su za ovu reprezentaciju, koliko znače?

- Trenuci kada provodimo vreme zajedno, da li je to kafa, ručak, šetnja, to je nešto što se pamti za ceo život, a ne vezuje se za dvoranu, teren, treninge.

Mnogo je bilo i uspona, ali i kikseva, gubitka prvog seta da vas otrezni, ali kada se upali „plava mašina“ protivnik se maltene sam sklanja sa terena?

- Uglavnom je bio problem taj prvi set protiv ekipa koje su evidentno slabije od nas. Verovatno smo ulazile u meč malo opuštenije, jer smo znale da dobijamo. Međutim, svi žele da dobiju Srbiju, svetskog prvaka, makar i taj jedan set.. Ipak, već smo mnogo finala odigrale i vrlo dobro znamo kako se igraju!

Bilo je i nervoze u finalu, više zbog „čelendža“?

- Baš te situacije, poput video provera koje su išle u njihovu korist, gde srednji bloker promaši ceo teren, oni zatraže čelendž i vidi se da je lopta zakačila jedan prst u bloku naše igračice. Takođe, njihova igračica otpuca loptu koja je od sajle otišla u aut, ali su zatražili proveru i ispalo je da kada je lopta udarila u mrežu koja se pomerila, i u tom trenutku dodirnula našu igračicu u bloku, uzeli su poen. Jeste bila i sreća na strani Turkinja.

A psovki da li je bilo?

- Mi smo dame pre svega (smeh). Nećemo o psovkama, ali su uvek prisutne, i na terenu i van, pogotovu se nervirate što je protivnik osvojio poen. Ali to je i logično i prirodno.

Nije zlato i nema veze, srebro se i slavi, pogotovu u rodnoj Jagodini,  roditelji su „čuvari“ sve bogatijeg sefa?

- Medalja je medalja. Svakako da stoji tamo gde i svetska zlatna, a to je kod roditelja. Jako me raduje to što sam bila u svom rodnom gradu i gde god da sam otišla, da li to bila kućica na naplatnoj rampi, prodavnica, pumpa, pošta, ljudi su mi čestitali. Na borbi ekipe i uspehu koji smo napravile.

Za kraj, ali najvažnije, put u Kinu na kvalifikacije za Igre 2024. godine?

- Trenutno odmaram koliko mogu, zato što je bilo jako naporno i dugačko takmičenje u svakom smislu. Punim baterije za Kinu, jer nam je baš važan turnir. Po osam ekipa u tri grupe, prolaze samo dve iz svake. Sigurno da će biti velike borbe i neće biti lake utakmice, zato što je svima cilj, san da dobiju vizu za Pariz 2024. godine.

Za to jedno od dva mesta plave, vlasnice srebra (Rio) i bronze (Tokio) boriće se od 16. do 24. septembra u A grupi u Kini, protiv selekcija Kine, Ukrajine, Meksika, Kanade, Češke, Dominikanske Republike i Holandije.