Сара Лозо: Нисмо свесне великог успеха

Сара Лозо. Одбојкашица Србије која је те 2022. године у правом смислу речи експлодирала, скренула пажњу на себе играма у плавом дресу. Било је тада и светско злато око врата, бронза из Лиге нација. Ове, није било трунке сумње да ће 26-годишњи примач сервиса поново обући одору са бројем „22“ и у истом маниру наставити са плавом четом. Имао је селектор Гвидети можда и највећу главобољу на тој позицији, квартет је био ту Буша, Лозо, Лазовић и Узелац. 

Али, Сара је као и увек одрадила посао на Европском првенству максимално.

Спрема се за Кину, за њој добро познати азијски континент јер одмах после борбе за Олимпијске игре у Паризу са селекцијом Србије, пут ће је одвести у Јапан, и клуб где наставља започет посао у Саитама Медиксу.

У гротлу емоција које се нису слегле, обавезама да се све посложи како треба, да се данас уради први и последњи тренинг пред пут на олимпијске квалификације, Сара је доступна као и увек и за она, мања пријатна питања о шампионату Старог континента, тренутку када је легла на паркет  после финала и прекрила лице, породици Лозо, сестрићу Рељи, који су јој давали снагу, поготову у борби за трон. Отворено, у њеном стилу причала је за Спортски журнал.

Шта је Србија добила, а шта изгубила на Европском првенству, да ли то злато које се очекивало, а ставиле сте сребро око врата или?

- Ух, шта да кажем да буде директно и конкретно. И ове 2023. године на Европском првенству смо изгубиле златну медаљу. Имале смо циљ да је освојимо, с обзиром да смо  и пре две године у Београду изгубиле у финалу. А заправо, нисмо ни свесне да смо направиле велики успех. Разлог, код нас у долази у обзир само злато.

Од сна до јаве, ви тугујете, ривалке славе?

-  Изузетно тежак моменат како за мене, тако и за цео тим. Лично, за мене је тај тренутак био као сан. Помислила сам, Боже, како не може време да се врати, требало је нешто другачије да урадимо. Нисам хтела да поверујем у то што видим, а то је да друга екипа слави, а не ми.

Вера да може да се преокрене резултат против Турске, све време водите, тај четврти сет ипак Туркиње добијају. А онда и пети за инфаркт?

- Како је одмицао четврти сет, док нисам била на терену, помислила сам на утакмицу коју су играли Турска и Италија. Добро знамо да је Италија малтене изгубила добијени сет и да су Туркиње у петом сету експлодирале. Међутим, код нас није била таква ситуација. Зато што ми имамо нешто што остале екипе немају. Енергију, и пре свега веру. И када губимо, знамо да можемо да стигнемо, преокренемо и добијемо. До последњег поена смо веровале, бориле и стварно дале све. Али на жалост, нисмо успеле овог пута.

Цела дворана скандира „Турска, Турска“ иако је било много и српских навијача, развијених тробојки, али овог пута није се интонирала химна „Боже правде“? 

- За мене је најлепши део када изађете на постоље и са поносом певате химну. Е у том монету сам само немо гледала. Много ми је било тешко. Слушала сам њих, целу дворану како са поносом певају химну. Али ништа теже од изгубљеног финала.

Синергија, заједништво, тимски дух, синоними су за ову репрезентацију, колико значе?

- Тренуци када проводимо време заједно, да ли је то кафа, ручак, шетња, то је нешто што се памти за цео живот, а не везује се за дворану, терен, тренинге.

Много је било и успона, али и киксева, губитка првог сета да вас отрезни, али када се упали „плава машина“ противник се малтене сам склања са терена?

- Углавном је био проблем тај први сет против екипа које су евидентно слабије од нас. Вероватно смо улазиле у меч мало опуштеније, јер смо знале да добијамо. Међутим, сви желе да добију Србију, светског првака, макар и тај један сет.. Ипак, већ смо много финала одиграле и врло добро знамо како се играју!

Било је и нервозе у финалу, више због „челенџа“?

- Баш те ситуације, попут видео провера које су ишле у њихову корист, где средњи блокер промаши цео терен, они затраже челенџ и види се да је лопта закачила један прст у блоку наше играчице. Такође, њихова играчица отпуца лопту која је од сајле отишла у аут, али су затражили проверу и испало је да када је лопта ударила у мрежу која се померила, и у том тренутку додирнула нашу играчицу у блоку, узели су поен. Јесте била и срећа на страни Туркиња.

А псовки да ли је било?

- Ми смо даме пре свега (смех). Нећемо о псовкама, али су увек присутне, и на терену и ван, поготову се нервирате што је противник освојио поен. Али то је и логично и природно.

Није злато и нема везе, сребро се и слави, поготову у родној Јагодини,  родитељи су „чувари“ све богатијег сефа?

- Медаља је медаља. Свакако да стоји тамо где и светска златна, а то је код родитеља. Јако ме радује то што сам била у свом родном граду и где год да сам отишла, да ли то била кућица на наплатној рампи, продавница, пумпа, пошта, људи су ми честитали. На борби екипе и успеху који смо направиле.

За крај, али најважније, пут у Кину на квалификације за Игре 2024. године?

- Тренутно одмарам колико могу, зато што је било јако напорно и дугачко такмичење у сваком смислу. Пуним батерије за Кину, јер нам је баш важан турнир. По осам екипа у три групе, пролазе само две из сваке. Сигурно да ће бити велике борбе и неће бити лаке утакмице, зато што је свима циљ, сан да добију визу за Париз 2024. године.

За то једно од два места плаве, власнице сребра (Рио) и бронзе (Токио) бориће се од 16. до 24. септембра у А групи у Кини, против селекција Кине, Украјине, Мексика, Канаде, Чешке, Доминиканске Републике и Холандије.