Hase - biografija koja je prerasla u mit

Kada sam počinjao sa „novinarenjem” maštao sam da jednog dana upoznam i pravim intervju sa sarajevskim legendama sporta Osimom, Sušićem, Katalinskim, Bukalom, Delibašićem.... As do asa. Njih sam sve gledao i kao igrače i sa svima sam razgovarao i godinama se družio. Ipak, jednog nikada nisam zvanično upoznao, iako mi je bio najbolji, nikad upoznati drug. O njemu sam mnogo slušao, često ga viđao, ali do danas nisam pisao o njemu. Asim Ferhatović, čuveni fudbaler Sarajeva, aristokrata sarajevske kaldrme.

Legendarni Hase je preminuo u januaru 1987. u 54. godini kada sam tek počeo da „piskaram” za sarajevske „Večernje novine” i beogradski „Sport”. Ne postoje dečije godine bez sportskih junaka. Imao je osobine koje je teško naći zajedno. Otac, ujak, raja, ama baš sve Sarajlije su pričale o njemu isto; čovek ogromnog srca i široke duše, vanserijski fudbaler, šaljivdžija, pozitivac, vedar, humanista, gurman... Dve bore smejalice, osmeh detinjast, ustvari blag, gorostas velikodušnosti. U svakom slučaju osoba koja je živela i umrla uspravno.

Njegovo ime je bilo sinonim za dobrotu. Čovek izvana, anđeo iznutra. Nema žitelja grada na Miljacki koji je za njega bilo kada rekao neku ružnu reč. Bio je ljudina koju su mnoge generacije zauvek slavile. Fudbalske finese se dugo pamte, ali još duže ostaje sećanje kakav je ko bio čovek. Nema nikog od baščaršijske sirotinje kome Hase nije pomogao. Čovekoljublje je uvek bilo Ferhatovićev najveći adut, veći i od sjajnog driblinga. U Sarajevu se godinama znalo da se pred fajront ispred Hasetove ćevabdžinice okuplja sirotinja da dobije badava porciju ćevapa.

Imao je samo 19 leta kada je debitovao 1952. godine u Beogradu protiv Crvene zvezde. Domaćin je pobedio 2:0. Od tada sve do 1966. je nosio dres Sarajeva. Upravo te sezone (1966/67) „bordo” tim je osvojio prvu titulu u Jugoslaviji. Poslednju utakmicu odigrao je 16. oktobra 1966. na Kantridi protiv Rijeke, kada je u prvom poluvremenu zbog povrede morao da napusti teren.

Počeo je u Vratniku (deo grada iznad Baščaršije) i celu karijeru proveo je u Sarajevu. Mesec dana je igrao za Fenerbahče i brzo se vratio jer nije mogao bez šehera. U Istanbulu nije izdržao ni dva meseca. Tom prilikom je čak platio veće obeštećenje nego što je dobio novca od turskog kluba kada je potpisivao ugovor. Na početku je čak imao nimalo popularan nadimak „Slino”, pošto je tokom igre često brisao nos rukavom. Međutim i tada su ga svi obožavali.

Sa 100 postignutih golova je najbolji strelac u istoriji kluba, a najbolje partije je pružao u sezoni 1963/64. kada je sa 19 golova bio prvi golgeter prvenstva Jugoslavije. On je za Sarajevo bio isto što i Pele za Santos. U vreme kada je trener „bordo” tima bio Abdulah Gegić, koji je kasnije sedeo i na klupi Partizana 1965. godine u finalu Kupa šampiona protiv čuvenog Reala, je veoma cenio igračke kvalitete Haseta.

- Trenirao sam mnogo igrača tokom trenerske karijere i Ferhatović je bio jedan od najboljih. Samo sam njemu dao tu privilegiju da nema nikakvu obavezu da se vraća na svoju polovinu terena. On je u napadu mogao da uradi sve sam. Bio je i odličan strelac i „paker”, neprevaziđeni majstor driblinga. Zbog slobode koju sam mu dao u toj sezoni je bio najbolji strelac šampionata - priznao je Abdulah Gegić da niko nije imao toliku neobaveznost kao Ferhatović.     

Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao samo jednu utakmicu i to protiv Republike Koreje. U njegovo vreme u napadu su bili Šekularac, Milutinović, Galić, Kostić i bilo je đavolski teško izboriti se za mesto u reprezentaciji. Nikada se zbog toga nije previše ljutio.

Sarajevski ćevapi su postali brend ne samo u Sarajevu već mnogo šire. Velike zasluge za to pripadaju upravo Asimu Ferhatoviću. Njegova ćevabdžinica, koja i nije mogla drugačije da se zove nego „Devetka” je bila jedna od prvih i najpoznatijih u Sarajevu. Nalazila se između Stare pravoslavne crkve na Baščaršiji i kafane „Drina” u koju je zbog kojekakvih dama dolazila brojna muškadija koja je služila vojni rok u gradu na Miljacki.

U njegovoj ćevabdžinici sam po prvi put i video Haseta o kojem sam dugo slušao prave bajke. Sećam se da sam sa drugarima jeo ćevape, a on je sa jednim jaranom sedeo i igrao šah. Po običaju na donjoj usni mu je bila „zalepljena” cigara i u tom trenutku su došla tri vojnika JNA da plate ćevape koje su upravo pojeli.

- Za vojake ovde nema plaćanja. Trebaće vam pare za druge stvari - rekao je Hase svojim radnicima da slučajno im ne naplaćuju ćevape.  

Kada sam to kasnije prepričao ćaletu, on se samo nasmejao i dodao da nema siromaha na Baščaršiji, a posebno na Vratniku gde se rodio i gde je živeo, kojem Hase nije pomogao. I dan danas se u Sarajevu može čuti priča kako je jedna starija žena došla i molila ga da joj pozajmi novac kako bi mogla da uda ćerku i da joj pripremi miraz. Hase joj je bez razmišljanja dao daleko više nego što je i pomislila pa je mogla baš lepo da uda ćerku. Za svu gradsku sirotinju bio je i otac i mati i Bog.

Kakav je Hase bio čovek videlo se i na njegovoj sahrani. Sarajevo tako nešto nije upamtilo. U trenutku kada je telo Ferhatovića spušteno na groblju Bare se čuo gromoglasan aplauz ravan onom koševskom kada je diblinzima izluđivao rivale. Aplauz je trajao dva, tri minuta i o njemu se i danas priča u gradu ispod Trebevića. Ima li boljeg dokaza šta su njegovi sugrađani mislili o njemu.

Jednostavno, Asim Ferhatović je bio čovek dobre duše, velikog srca i s viškom obraza. Ostavio je trag sarajevskog viteza. Bez Hasetovog učinka istorija savremene Baščaršije i Vratnika bi bila kudikamo siromašnija. Bio je pravi čaršijski gospodin. Uvek je ostajao isti onaj čovek iz naroda kakav je bio pre nego što je stekao slavu i bogatstvo.

Sve u životu prolazi. Prođe i radost, prođe i tuga, prođe i život. Ostaje samo ono što je o ljudima zapisano. Hase je u svakom slučaju zaslužio lepu priču. Na Asima Ferhatovića u Sarajevu podsećaju mnoga mesta. Stadion Koševo nosi ime po njemu, dobio je i svoju ulicu, u njegovu čast se igra i šahovski turnir, a u blizini gde je imao ćevabdžinicu u srcu Baščaršije je izgrađena i česma. Uz Haseta ide još podviga, dobročinstava, ali da nije tako ne bi bilo ni legendi. Biografija koja je prerasla u mit.