Хасе - биографија која је прерасла у мит

Када сам почињао са „новинарењем” маштао сам да једног дана упознам и правим интервју са сарајевским легендама спорта Осимом, Сушићем, Каталинским, Букалом, Делибашићем.... Ас до аса. Њих сам све гледао и као играче и са свима сам разговарао и годинама се дружио. Ипак, једног никада нисам званично упознао, иако ми је био најбољи, никад упознати друг. О њему сам много слушао, често га виђао, али до данас нисам писао о њему. Асим Ферхатовић, чувени фудбалер Сарајева, аристократа сарајевске калдрме.

Легендарни Хасе је преминуо у јануару 1987. у 54. години када сам тек почео да „пискарам” за сарајевске „Вечерње новине” и београдски „Спорт”. Не постоје дечије године без спортских јунака. Имао је особине које је тешко наћи заједно. Отац, ујак, раја, ама баш све Сарајлије су причале о њему исто; човек огромног срца и широке душе, вансеријски фудбалер, шаљивџија, позитивац, ведар, хуманиста, гурман... Две боре смејалице, осмех детињаст, уствари благ, горостас великодушности. У сваком случају особа која је живела и умрла усправно.

Његово име је било синоним за доброту. Човек извана, анђео изнутра. Нема житеља града на Миљацки који је за њега било када рекао неку ружну реч. Био је људина коју су многе генерације заувек славиле. Фудбалске финесе се дуго памте, али још дуже остаје сећање какав је ко био човек. Нема никог од башчаршијске сиротиње коме Хасе није помогао. Човекољубље је увек било Ферхатовићев највећи адут, већи и од сјајног дриблинга. У Сарајеву се годинама знало да се пред фајронт испред Хасетове ћевабџинице окупља сиротиња да добије бадава порцију ћевапа.

Имао је само 19 лета када је дебитовао 1952. године у Београду против Црвене звезде. Домаћин је победио 2:0. Од тада све до 1966. је носио дрес Сарајева. Управо те сезоне (1966/67) „бордо” тим је освојио прву титулу у Југославији. Последњу утакмицу одиграо је 16. октобра 1966. на Кантриди против Ријеке, када је у првом полувремену због повреде морао да напусти терен.

Почео је у Вратнику (део града изнад Башчаршије) и целу каријеру провео је у Сарајеву. Месец дана је играо за Фенербахче и брзо се вратио јер није могао без шехера. У Истанбулу није издржао ни два месеца. Том приликом је чак платио веће обештећење него што је добио новца од турског клуба када је потписивао уговор. На почетку је чак имао нимало популаран надимак „Слино”, пошто је током игре често брисао нос рукавом. Међутим и тада су га сви обожавали.

Са 100 постигнутих голова је најбољи стрелац у историји клуба, а најбоље партије је пружао у сезони 1963/64. када је са 19 голова био први голгетер првенства Југославије. Он је за Сарајево био исто што и Пеле за Сантос. У време када је тренер „бордо” тима био Абдулах Гегић, који је касније седео и на клупи Партизана 1965. године у финалу Купа шампиона против чувеног Реала, је веома ценио играчке квалитете Хасета.

- Тренирао сам много играча током тренерске каријере и Ферхатовић је био један од најбољих. Само сам њему дао ту привилегију да нема никакву обавезу да се враћа на своју половину терена. Он је у нападу могао да уради све сам. Био је и одличан стрелац и „пакер”, непревазиђени мајстор дриблинга. Због слободе коју сам му дао у тој сезони је био најбољи стрелац шампионата - признао је Абдулах Гегић да нико није имао толику необавезност као Ферхатовић.     

За репрезентацију Југославије је одиграо само једну утакмицу и то против Републике Кореје. У његово време у нападу су били Шекуларац, Милутиновић, Галић, Костић и било је ђаволски тешко изборити се за место у репрезентацији. Никада се због тога није превише љутио.

Сарајевски ћевапи су постали бренд не само у Сарајеву већ много шире. Велике заслуге за то припадају управо Асиму Ферхатовићу. Његова ћевабџиница, која и није могла другачије да се зове него „Деветка” је била једна од првих и најпознатијих у Сарајеву. Налазила се између Старе православне цркве на Башчаршији и кафане „Дрина” у коју је због којекаквих дама долазила бројна мушкадија која је служила војни рок у граду на Миљацки.

У његовој ћевабџиници сам по први пут и видео Хасета о којем сам дуго слушао праве бајке. Сећам се да сам са другарима јео ћевапе, а он је са једним јараном седео и играо шах. По обичају на доњој усни му је била „залепљена” цигара и у том тренутку су дошла три војника ЈНА да плате ћевапе које су управо појели.

- За војаке овде нема плаћања. Требаће вам паре за друге ствари - рекао је Хасе својим радницима да случајно им не наплаћују ћевапе.  

Када сам то касније препричао ћалету, он се само насмејао и додао да нема сиромаха на Башчаршији, а посебно на Вратнику где се родио и где је живео, којем Хасе није помогао. И дан данас се у Сарајеву може чути прича како је једна старија жена дошла и молила га да јој позајми новац како би могла да уда ћерку и да јој припреми мираз. Хасе јој је без размишљања дао далеко више него што је и помислила па је могла баш лепо да уда ћерку. За сву градску сиротињу био је и отац и мати и Бог.

Какав је Хасе био човек видело се и на његовој сахрани. Сарајево тако нешто није упамтило. У тренутку када је тело Ферхатовића спуштено на гробљу Баре се чуо громогласан аплауз раван оном кошевском када је диблинзима излуђивао ривале. Аплауз је трајао два, три минута и о њему се и данас прича у граду испод Требевића. Има ли бољег доказа шта су његови суграђани мислили о њему.

Једноставно, Асим Ферхатовић је био човек добре душе, великог срца и с вишком образа. Оставио је траг сарајевског витеза. Без Хасетовог учинка историја савремене Башчаршије и Вратника би била кудикамо сиромашнија. Био је прави чаршијски господин. Увек је остајао исти онај човек из народа какав је био пре него што је стекао славу и богатство.

Све у животу пролази. Прође и радост, прође и туга, прође и живот. Остаје само оно што је о људима записано. Хасе је у сваком случају заслужио лепу причу. На Асима Ферхатовића у Сарајеву подсећају многа места. Стадион Кошево носи име по њему, добио је и своју улицу, у његову част се игра и шаховски турнир, а у близини где је имао ћевабџиницу у срцу Башчаршије је изграђена и чесма. Уз Хасета иде још подвига, доброчинстава, али да није тако не би било ни легенди. Биографија која је прерасла у мит.