Svi bi da budu Mitrović

Italija 90'. Jugoslavija – Španija. Dragan Stojković i Andoni Zubizareta. Dva evrogola kapitena Plavih, za plač na Iberijskom poluostrvu i poslednju kolektivnu radost od Vardara pa do Triglava. I – zakazan duel s Maradoninom Argentinom u četvrtfinalu Mondijala.

Beograd 23'. Srbija – Crna Gora. Aleksandar Mitrović i Milan Mijatović. „Tandem” pogodaka devetke Orlova, za tugu u bratskim Njegoševim brdima i primorju i ekstazu u najdražoj nam zemlji na valovitom Balkanu. I – predvorje Evropskog prvenstva, verovali ili ne, posle 24 godine.

Paralele, pogotovo s vremenskom komponentom, ponekad budu i nezahvalne, sjaj junaka, naročito iz dečijih dana, ostaje večan bez obzira na bore i sede. Piksi i Mitar, svaki heroj u svom dobu, zahvaljujući „epskim” potezima živeće za vjeki vjekov.

Sad, udruženih snaga, kao selektor i vođa navale, priredili su nam gejzir ushićenja. Smederevac – zapalio buktinju nacionalnog ponosa i osam meseci od kontinentalne fešte u Nemačkoj inicirao da gledanju fudbala prilagođavamo godišnje odmore. Najvažnije: buljuku nekih novih klinaca raspalio žicu za majstorijama s „bubamarom” i zasluženo im izrastao u idola.

Te, 90', još smo se bezbrižno igrajući na goliće delili po nadimcima: Mateus, Klinsman, Breme – s jedne, Gulit, Basten, Rajkard – s druge strane. Pobeđivao je, ipak, tim za koji je igrao Piksi, znalo se – to ime, u svakom kraju, lepljeno je najboljem.

Danas, na žalost – sve više na plej-stejšnu, kapiteni ekipa su Mesi i Ronaldo, iz prikrajka vrebaju Nejmar i Embape, al' kad se bira način proslave gola – konsenzusno odjekuje „Mitros on fajr”. 

Od utorka, u dečijim i samo ljubavi ispunjenim srcima, decibelima!