Praznik beznačajnosti

Trebalo bi pisati o – već odavno se više to ne može izgovoriti bez mešavine ironije i (sa)žaljenja – onom što smo nekad zvali velikim derbijem. Najvećem crnogorskom derbiju. Odnosno, odmeravanju snaga Sutjeske i Budućnosti, da ne bude zabune. Kako god se, dakle, zvala, ta utakmica, imala ili nemala veze sa svim onim prethodnim, proizvela je očekivani ishod. Realnost fudblaskog trenutka nalaže ravnodušnost, čak je i za očaj kasno. Ma koliko izgledalo, a tako i jeste, da su njegove najlepše epizode odavno odgledane, viđeno na poslednjim derbijima, najbolje pogađa Kunderin naslov: Praznik beznačajnosti!

Sutjeska i derbi. To je ponovno prikazivanje gubitništa, ili bar mogućnost da se bar, u jednoj epizodi, u vreme sveopšte reprize, saopšti izvestan novi sadržaj. Priznajte, umorni ste od loših izdanja Sutjske u derbi mečevima. Navijač koji prati te utakmice sa Podgoričanima, hteo-ne hteo mora postati depresivan.

A usput i da se svašta zapita. Recimo, ako su im ovo dva najbolja, kakvi li su onda ostali prvoligaši? U poslednjih jedanaest derbija, Nikšićani ne znaju šta je to trijumf. Mentalitet se vežba, kao i sve ostalo, tako glasi najznačajnija misao izrečena na temu fudbala, a, dodaću spremno i koječega drugoga. Na osnovu viđenog, poslednja utakmica Sutjeske i Budućnosti, teško da je i bar malo zaličila na istinski derbi. Čini se da ga u poslednje vreme zovemo velikim, više zato što volimo o sebi da mislimo dobro, nego što je to zbilja jedna fudbalska predstava vredna nešto dužeg pamćenja.

Konstantno se igra, što bi naši stručnjaci rekli, „na jedan gol“, to jest ko prvi da gol verovatno će pobediti. To znači da su stvari prepuštene slučaju, jer ono što se slučajno dogodilo ne može svojim znanjem da se ponovi. Otuda i strah da se ne primi gol, pošto svako zna svoje mogućnosti i ne veruje da njegov tim može da izjednači, a kamoli da da dva gola.

Lako je samozvanim navijačima Sutjeske, njih ne mori kritički duh, njih mori samo korist koju svojim navijanjem mogu steći, a mi takozvani izdajnici, a zapravo istinski navijači, nas u zdravi mozak ubi potreba da mislimo o onome za šta navijamo. A kad uhvatimo da mislimo o Sutjesci, o crnogorskom fudbalu, blizu smo ludila, jer tako stoje stvari, tko peva zlo ne misli, tko misli, nije mu do pevanja. Vudi Alen je za svoj prvi film rekao da je bio toliko ružan da je u nekoliko američkih država bio zamena za smrtnu kaznu. Slično derbi meču, tačnije skoro pa svim našim mečevima.

Umesto defetizma, koji je preplavio Bistricu, bilo bi sportski čuti: Još uvek smo u trci za šampionski tron. No veliko je pitanje veruje li još neko u to. Mnogo toga je ukazivalo, da je i uoči poslednjeg starta, Sutjeska favorit za šampionski tron, ali očigledno je da se veličina ekipe ne ogleda samo u papirnatoj snazi. Sutjeska je bez dileme najveće razočarenje dosadašnjeg dela sezone.

U Crnoj Gori, svih ovih godina, nema jasnog odgovara na temeljno pitanje: ko je odgovaran za sve gori i gori fudbal. Naš fudbal je odavno grebanje o dno praznog čanka, nema tu više ni moći, ni prestiža. Ali, nema ni strasti. Kratkotrajnost pamćenja i odsustvo stida je obeležje ovog doba, obeležje ovog prostora. Fudbal nam godinama tumara, posrće, stenje, pada, strada, muči se tantalovski. Biće što biti ne može, jer uvek je tako, sa nama ovde. Komedija je okončana, na jednoj strani loše, ali i dalje s paradoksalnom mogućnošću produžetka. To je, uostalom, osobina komedije – da ono što je apsurdno i gotovo neostavrivo učini mogućim i dogođenim. Paradoks je hrana komedija. A fudbal je samo idelna slika našeg pada. Kraje se ne nazire. Ali, se sluti.