Празник безначајности

Требало би писати о – већ одавно се више то не може изговорити без мешавине ироније и (са)жаљења – оном што смо некад звали великим дербијем. Највећем црногорском дербију. Односно, одмеравању снага Сутјеске и Будућности, да не буде забуне. Како год се, дакле, звала, та утакмица, имала или немала везе са свим оним претходним, произвела је очекивани исход. Реалност фудбласког тренутка налаже равнодушност, чак је и за очај касно. Ма колико изгледало, а тако и јесте, да су његове најлепше епизоде одавно одгледане, виђено на последњим дербијима, најбоље погађа Кундерин наслов: Празник безначајности!

Сутјеска и дерби. То је поновно приказивање губитништа, или бар могућност да се бар, у једној епизоди, у време свеопште репризе, саопшти известан нови садржај. Признајте, уморни сте од лоших издања Сутјске у дерби мечевима. Навијач који прати те утакмице са Подгоричанима, хтео-не хтео мора постати депресиван.

А успут и да се свашта запита. Рецимо, ако су им ово два најбоља, какви ли су онда остали прволигаши? У последњих једанаест дербија, Никшићани не знају шта је то тријумф. Менталитет се вежба, као и све остало, тако гласи најзначајнија мисао изречена на тему фудбала, а, додаћу спремно и којечега другога. На основу виђеног, последња утакмица Сутјеске и Будућности, тешко да је и бар мало заличила на истински дерби. Чини се да га у последње време зовемо великим, више зато што волимо о себи да мислимо добро, него што је то збиља једна фудбалска представа вредна нешто дужег памћења.

Константно се игра, што би наши стручњаци рекли, „на један гол“, то јест ко први да гол вероватно ће победити. То значи да су ствари препуштене случају, јер оно што се случајно догодило не може својим знањем да се понови. Отуда и страх да се не прими гол, пошто свако зна своје могућности и не верује да његов тим може да изједначи, а камоли да да два гола.

Лако је самозваним навијачима Сутјеске, њих не мори критички дух, њих мори само корист коју својим навијањем могу стећи, а ми такозвани издајници, а заправо истински навијачи, нас у здрави мозак уби потреба да мислимо о ономе за шта навијамо. А кад ухватимо да мислимо о Сутјесци, о црногорском фудбалу, близу смо лудила, јер тако стоје ствари, тко пева зло не мисли, тко мисли, није му до певања. Вуди Ален је за свој први филм рекао да је био толико ружан да је у неколико америчких држава био замена за смртну казну. Слично дерби мечу, тачније скоро па свим нашим мечевима.

Уместо дефетизма, који је преплавио Бистрицу, било би спортски чути: Још увек смо у трци за шампионски трон. Но велико је питање верује ли још неко у то. Много тога је указивало, да је и уочи последњег старта, Сутјеска фаворит за шампионски трон, али очигледно је да се величина екипе не огледа само у папирнатој снази. Сутјеска је без дилеме највеће разочарење досадашњег дела сезоне.

У Црној Гори, свих ових година, нема јасног одговара на темељно питање: ко је одговаран за све гори и гори фудбал. Наш фудбал је одавно гребање о дно празног чанка, нема ту више ни моћи, ни престижа. Али, нема ни страсти. Краткотрајност памћења и одсуство стида је обележје овог доба, обележје овог простора. Фудбал нам годинама тумара, посрће, стење, пада, страда, мучи се танталовски. Биће што бити не може, јер увек је тако, са нама овде. Комедија је окончана, на једној страни лоше, али и даље с парадоксалном могућношћу продужетка. То је, уосталом, особина комедије – да оно што је апсурдно и готово неоставриво учини могућим и догођеним. Парадокс је храна комедија. А фудбал је само иделна слика нашег пада. Краје се не назире. Али, се слути.