Sirotinja se poigravala sa Milionerima

Kada danas gledam naše timove u Evropi tada na pravi način shvatam značenje reči stara dobra vremena. „Dečurlija” rođena u 21. veku svakog leta kada klubovi sa ovih prostora igraju na evropskoj sceni doživljavaju traume i silna razočarenja. Klubovi iz nekadašnje SFRJ obično budu eliminisani u kvalifikacijama, a kada im se „omakne” pa se ipak plasiraju u grupnu fazu često doživljavaju katastrofalne poraze. Neizvesno je jedino da li će primiti četiri, pet ili više golova. Postali smo topovsko meso za fudbalsku Evropu.

„Matorci” odlično pamte kada su osim „velike četvorke” Crvene zvezde, Partizana, Hajduka, Dinama i „mali” klubovi Rijeka, Sarajevo, Željezničar, Velež bili i te kako tvrd orah za sve klubove iz „Lige petice”. Sadašnje fudbalsko vreme je toliko mučno da je vraćanje u prošlost postalo pravi užitak, a istorija se ne može ni izbrisati, a ni izmeniti.

U Borusiji iz Dortmunda su dobro upamtili 4. novembar 1987. godine kada su jedva izvukli „živu glavu” na stadionu pod Bijelim Brijegom izgubivši od „tamo nekog” Veleža 2:1. Ipak, zahvaljujući pobedi u prvom meču na krcatom Vestfalen stadionu (2:0) uspeli su da eliminišu Mostarce. Ta vremena su davno prošla i ostaće samo ono što o njima napišem da „omladinci” znaju kako se nekada igralo u Jugoslaviji. Mi koji smo imali tu sreću da živimo u tom periodu živeli smo lepotu napisanog.

Upravo je krajem osamdesetih i počeo meteorski uspon Borusije u vrh evropskog fudbala, a kulminacija uzleta usledila je početkom devedesetih kada je za trenera angažovan Otmar Hicfeld sa kojim su „milioneri” postali šampioni Evrope. Uz Bajern bez dileme najuspešniji nemački klub koji decenijama ima najveću posetu u Bundes ligi.

Prvi duel ovih rivala je odigran 20. oktobra u Dortmundu. Tu utakmicu sam gledao na TV u kasarni „Veljko Lukić Kurjak” u Brčkom gde sam se nalazio na odsluženju vojnog roka. Za revanš 14 dana kasnije sam bio kod kuće u Sarajevu, gde sam došao na redovno odsustvo i „civilku” jer se JNA primicala kraju. Na poziv ćaleta „inficiranog” višedecenijskog navijača Veleža i rodbine iz Mostara sam putovao u grad na Neretvi i bio među 30.000 srećnika koji su se našli na tribinama nezaboravne utakmice.

Zvuči neverovatno, ali istinito. Više od pola stanovnika grada od 50 hiljada stanovnika se našlo na tribinama stadiona. Svi su priželjkivali veliki dernek. Fudbal je lepa igra, ponekad i nepoštena. Fortuna, stativa, neiskustvo, sve je te večeri bilo protiv Veleža. Kada te nesreća uzme na zub badava ti je majstorstvo i sposobnost. Sirotinja se nikada nije služila lukavstvom. Suviše je naivna za nju. Uvek su Mostarci bili materijalno „sirotinja” i nisu mogli protiv bogatih, ali su bili šarmeri igrali gospodski i napuštali teren uzdignute glave.

Od početka utakmice Velež je imao apsolutnu incijativu. Nemci do 15 minuta nisu praktično izlazili iz svog šesnaesterca. Po mnogima presudni trenutak na utakmici se dogodio u 18. minutu. Posle prekršaja nad Vanjom Gudeljom dosuđen je jedanaesterac za Velež. Šutirao je Semir Tuce, ali je golman De Ber sjajno odbranio, kratko odbio, a zatim ponovo intervenisao i uhvatio loptu upućenu u donji levi ugao. Tri minuta kasnije Gudelj je pogodio stativu.

„Moj promašaj sa bele tačke nas je sve sasekao. Tek sada se vidi šta bi se dogodilo da smo na poluvremenu imali vođstvo”, jadao se posle utakmice Tuce.

Enver Marić čovek ogromnog srca i široke duše je ostao upamćen kao izuzetno hrabar golman, a takav je bio i kao trener. Nije „dršćao” pred moćnijim rivalom i bilo kada tražio nekakav alibi. Posle 0:0 na poluvremenu Mara je sve adute bacio na napad. Ne pamti se da je bilo koji tim igrao u tako ofanzivnoj formaciji sa pet izrazitih napadača čiji je jedini zadatak bio da jurišaju na gol rivala (Kajtaz, Kodro, Jurić, Gudelj, Tuce). Samo veliko srce, neiskustvo i mladost su davali ludu hrabrost igračima Veleža koji nisu prestajali sa napadima.

Neviđena ofanziva se isplatila tek u 67. minutu kada je raja na tribinama, ali i na terenu „poludela” od sreće. „Mali” siromašni „dekintirani” Velež je poveo protiv čuvenih „milionera” čija je poslednja rezerva imala daleko deblji i teži bankovni račun nego najveće Veležove zvezde Tuce i Kajtaz. Talentovani Kodro je posle lepe akcije zatresao mrežu i prepolovio prednost Nemaca iz prve utakmice.

Apetiti su se povećali, nada otvorila, adrenalin stigao do maksimuma. Erupcija narodnog veselja. Mostar je pevao, svi su bili ubeđeni da će se još jednom zatresti mreža Borusije. Posle vodećeg gola u šansi je bio Kodro, Gudelj je iz slobodnog udarca pogodio mesto gde se sastaju stativa i prečka, a zatim je priliku propustio i Prskalo koji je šutirao pored gola.

Nemci kao i uvek mirni, mudri, staloženi, strpljivi. Čekali su, čekali i dočekali 88. minutu. Kakvo munjevito nastajanje tuge. Posle jedine prave prilike Mil je utišao i Mostar, a i celu Hercegovinu. Tajac na tribinama. Mbuha je mogla da se čuje. Reprezentativac Nemačke postigao je izjednačujući gol i srušio sve nade Veleža.

Ipak, Predrag Jurić je do kraja susreta je još jednom zatresao mrežu gostiju i doneo verovatno najtužniju pobedu u istoriji „Rođenih”. Duše Mostaraca su te večeri ostale prazne, a danas im seđanje na trijumf nad Borusijom pomaže da lakše dišu. 

Mostarci su pre duela sa Borusijom „isprašili” Crvenu zvezdu u prvenstvenom meču sa 5:0, „ogadivši” tom prilikom fudbal „crveno-belim”. Sudbina je htela da nepunih mesec dana posle meča protiv Nemaca postanem honorarni dopisnik „Sporta” iz Sarajeva i da tako upoznam i pričam sa većinom aktera ove utakmice kao i sa trenerom „Rođenih” legendarnim Enverom Marićem. Svi se slažu u jednom:

„Borusija iz Dortmunda je te večeri bila daleko srećniji, ali nikako ne i bolji tim od Veleža”. 

Čitav svet kao da lagano postaje slep i gluv. Šta je to bilo tako dobro u sigurnim nepopravljivim starim vremenima. Nekada je bilo više emocija, ljubavi, časti, ponosa, razumevanja, rada.... Danas su moralne zakonitosti postale deplasirane. Živimo u vreme bez sjaja okruženi raznim obmanama. Sada je na delu bespogovorna vladavina novca. Novcem se može kupiti sve. Teško čovečanstvu dok je novac osnovno merilo vrednosti.