Сиротиња се поигравала са Милионерима

Када данас гледам наше тимове у Европи тада на прави начин схватам значење речи стара добра времена. „Дечурлија” рођена у 21. веку сваког лета када клубови са ових простора играју на европској сцени доживљавају трауме и силна разочарења. Клубови из некадашње СФРЈ обично буду елиминисани у квалификацијама, а када им се „омакне” па се ипак пласирају у групну фазу често доживљавају катастрофалне поразе. Неизвесно је једино да ли ће примити четири, пет или више голова. Постали смо топовско месо за фудбалску Европу.

„Маторци” одлично памте када су осим „велике четворке” Црвене звезде, Партизана, Хајдука, Динама и „мали” клубови Ријека, Сарајево, Жељезничар, Вележ били и те како тврд орах за све клубове из „Лиге петице”. Садашње фудбалско време је толико мучно да је враћање у прошлост постало прави ужитак, а историја се не може ни избрисати, а ни изменити.

У Борусији из Дортмунда су добро упамтили 4. новембар 1987. године када су једва извукли „живу главу” на стадиону под Бијелим Бријегом изгубивши од „тамо неког” Вележа 2:1. Ипак, захваљујући победи у првом мечу на крцатом Вестфален стадиону (2:0) успели су да елиминишу Мостарце. Та времена су давно прошла и остаће само оно што о њима напишем да „омладинци” знају како се некада играло у Југославији. Ми који смо имали ту срећу да живимо у том периоду живели смо лепоту написаног.

Управо је крајем осамдесетих и почео метеорски успон Борусије у врх европског фудбала, а кулминација узлета уследила је почетком деведесетих када је за тренера ангажован Отмар Хицфелд са којим су „милионери” постали шампиони Европе. Уз Бајерн без дилеме најуспешнији немачки клуб који деценијама има највећу посету у Бундес лиги.

Први дуел ових ривала је одигран 20. октобра у Дортмунду. Ту утакмицу сам гледао на ТВ у касарни „Вељко Лукић Курјак” у Брчком где сам се налазио на одслужењу војног рока. За реванш 14 дана касније сам био код куће у Сарајеву, где сам дошао на редовно одсуство и „цивилку” јер се ЈНА примицала крају. На позив ћалета „инфицираног” вишедеценијског навијача Вележа и родбине из Мостара сам путовао у град на Неретви и био међу 30.000 срећника који су се нашли на трибинама незаборавне утакмице.

Звучи невероватно, али истинито. Више од пола становника града од 50 хиљада становника се нашло на трибинама стадиона. Сви су прижељкивали велики дернек. Фудбал је лепа игра, понекад и непоштена. Фортуна, статива, неискуство, све је те вечери било против Вележа. Када те несрећа узме на зуб бадава ти је мајсторство и способност. Сиротиња се никада није служила лукавством. Сувише је наивна за њу. Увек су Мостарци били материјално „сиротиња” и нису могли против богатих, али су били шармери играли господски и напуштали терен уздигнуте главе.

Од почетка утакмице Вележ је имао апсолутну инцијативу. Немци до 15 минута нису практично излазили из свог шеснаестерца. По многима пресудни тренутак на утакмици се догодио у 18. минуту. После прекршаја над Вањом Гудељом досуђен је једанаестерац за Вележ. Шутирао је Семир Туце, али је голман Де Бер сјајно одбранио, кратко одбио, а затим поново интервенисао и ухватио лопту упућену у доњи леви угао. Три минута касније Гудељ је погодио стативу.

„Мој промашај са беле тачке нас је све сасекао. Тек сада се види шта би се догодило да смо на полувремену имали вођство”, јадао се после утакмице Туце.

Енвер Марић човек огромног срца и широке душе је остао упамћен као изузетно храбар голман, а такав је био и као тренер. Није „дршћао” пред моћнијим ривалом и било када тражио некакав алиби. После 0:0 на полувремену Мара је све адуте бацио на напад. Не памти се да је било који тим играо у тако офанзивној формацији са пет изразитих нападача чији је једини задатак био да јуришају на гол ривала (Кајтаз, Кодро, Јурић, Гудељ, Туце). Само велико срце, неискуство и младост су давали луду храброст играчима Вележа који нису престајали са нападима.

Невиђена офанзива се исплатила тек у 67. минуту када је раја на трибинама, али и на терену „полудела” од среће. „Мали” сиромашни „декинтирани” Вележ је повео против чувених „милионера” чија је последња резерва имала далеко дебљи и тежи банковни рачун него највеће Вележове звезде Туце и Кајтаз. Талентовани Кодро је после лепе акције затресао мрежу и преполовио предност Немаца из прве утакмице.

Апетити су се повећали, нада отворила, адреналин стигао до максимума. Ерупција народног весеља. Мостар је певао, сви су били убеђени да ће се још једном затрести мрежа Борусије. После водећег гола у шанси је био Кодро, Гудељ је из слободног ударца погодио место где се састају статива и пречка, а затим је прилику пропустио и Прскало који је шутирао поред гола.

Немци као и увек мирни, мудри, сталожени, стрпљиви. Чекали су, чекали и дочекали 88. минуту. Какво муњевито настајање туге. После једине праве прилике Мил је утишао и Мостар, а и целу Херцеговину. Тајац на трибинама. Мбуха је могла да се чује. Репрезентативац Немачке постигао је изједначујући гол и срушио све наде Вележа.

Ипак, Предраг Јурић је до краја сусрета је још једном затресао мрежу гостију и донео вероватно најтужнију победу у историји „Рођених”. Душе Мостараца су те вечери остале празне, а данас им сеђање на тријумф над Борусијом помаже да лакше дишу. 

Мостарци су пре дуела са Борусијом „испрашили” Црвену звезду у првенственом мечу са 5:0, „огадивши” том приликом фудбал „црвено-белим”. Судбина је хтела да непуних месец дана после меча против Немаца постанем хонорарни дописник „Спорта” из Сарајева и да тако упознам и причам са већином актера ове утакмице као и са тренером „Рођених” легендарним Енвером Марићем. Сви се слажу у једном:

„Борусија из Дортмунда је те вечери била далеко срећнији, али никако не и бољи тим од Вележа”. 

Читав свет као да лагано постаје слеп и глув. Шта је то било тако добро у сигурним непоправљивим старим временима. Некада је било више емоција, љубави, части, поноса, разумевања, рада.... Данас су моралне законитости постале депласиране. Живимо у време без сјаја окружени разним обманама. Сада је на делу беспоговорна владавина новца. Новцем се може купити све. Тешко човечанству док је новац основно мерило вредности.