Leskovac taličan za Piksija

Niti je reč o sudbini, još manje o slučajnosti, ali evidentno jeste. Kao vojnik, u kasarni u Sinkovcu, na zahtev autora rubrike koja je objavljena u čuvenom nedeljniku Tempo, tada vojnik Dragan Stojković prigrlio je i fotografijom potvrdio da želi da stekne slavu i karijeru velikog asa nastavi u Crvenoj zvezdi, gde je postao i legenda. Grad Leskovac, koji je „prvi do Niša”, gde se fudbaski rodio, još jednom ulazi u lični si-vi selektora Srbije, ali i istoriju našeg fudbala, kao mesto, a stadion „Dubočica” kao teren, na kojem je jedna selekcija pod imenom Srbija, posle 24 godine priželjkivanja i nadanja, prošla uspešno kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. I juče, ali i danas, manje je važno i nikako nije razočaravajuće, što seriju utakmica u G grupi nismo završili na prvom mestu, već smo se direktno kvalifikovali kao drugoplasirana selekcija, iza Mađarske koja je imala pobedu više. I samo će dežurni dušebrižnici glasno prigovoriti kako nismo uspeli da pobedimo prvoplasiranu Mađarsku, ali i poslednjeplasiranu Bugarsku. Igrali smo dva puta nerešeno.

Nisu se oči selektora koji je pripremao i odveo reprezentaciju Srbije na SP u Kataru i sada na EP u Nemačkoj, zamaglile samo zbog romantičog podsećanja, najstarijeg izveštača na konferenciji za medije u Leskovcu, na dane kada se sa leskovačkog brda Hisara, preko Tempa u javnost vizionarski prenele ocene novinara da su Srbija i Juoslavija dobili fudbalera sa kojim će se ponositi i u narednom, 21. veku.

Komentari, ocene i viđenja o proekloj utakmice koju mnogo navode kao istorijsku, u jugoistočnoj Srbiji se po pravilu završavaju ocenom: nije bio ni dan, niti fudbalski događaj za uživanje. Ako je rezultat bio, a jeste, najvažniji, zašto ne nazdraviti, podići čašu i poželeti - srećno orlovima sa Piksijem na kormilu i u narednim takmičarskim obavezama.