Na današnji dan pre sto godina je rođena legenda Partizana: Čik pogodi ko je najbolji

Na današnji dan pre tačno 100 godina u Zagrebu je rođen Zlatko Čajkovski, legenda Partizana i, po mišljenju plejade saigrača, najbolji jugoslovenski fudbaler svoga vremena.

Lopta mu je ispunila detinjstvo, kasnije i život. Bio je omalenog rasta, veoma živ, okretan, brz, neobično izdržljiv.

S nadimkom Čik brzo je krčio put do afirmacije. Kao junior HAŠK-a već je nosio dres prvotimca. Počeo je kao centarhalf, ubrzo prekomandovan na desnog halfa, poziciju do kraja karijere.

Uoči Drugog svetskog rata bio je član omladinske reprezentacije Jugoslavije. Krajem 1945. došao je u Humsku i, kako konstatuju autori knjige „Partizanova škola fudbala”, na najeminentniji način jednu deceniju branio crno-bele boje. Statistika kaže: 383 utakmice, 75 golova.

Čajkovski je u to doba bio nezamenjivi član državnog tima, ukupno – 55 mečeva. Vrhunac: igrao je za tim Evrope čuvenu utakmicu protiv Engleske (4:4)!

Ipak, prijateljska utakmica za Partizan sa „strašnim” Honvedom (Grošič, Lantoš, Budai, Božik, Hidegkuti, Puškaš, Cibor...) u Budimpešti po sopstvenom priznanju bila mu je i važnija:

- Moj direktni rival je bio slavni Puškaš, međutim, ja sam taj meč drukčije shvatio: moj protivnik je bio Božik! To mnogi nisu razumeli, čak ni Špic. A sve je bilo u domenu taštine. Božik je bio kompletan fudbaler, sjajan tehničar, organizator igre i uz Hidegkutija ideolog Honveda i mađarske reprezentacije.

Fudbalski stručnjaci Evrope su bili podeljeni: za jedne sam ja bio prvi half našeg kontinenta, za druge Božik. I ja sam tu utakmicu igrao za sebe, odnosno hteo sam da pokažem ko je bolji od nas dvojice. Igrao sam u zanosu, vodio sam igru, odigravao sa mnogo fantazije, šutirao, driblovao... I pri tome ostavio dosta slobode Puškašu. Veliki majstor je to lukavo umeo da iskoristi: jedan gol je dao, a drugi pripremio Kočišu.

S druge strane, Bobek se poigravao sa Božikom. Nikad nisam video Štefa da je nekog svetskog asa toliko ponizio kao što je učinio sa Božikom. Uveče, na banketu u hotelu „Margit Siget” zdravicu je držao Gustav Šebeš, tvorac one slavne mađarske reprezentacije iz pedesetih godina koju je svet zvao „lakom konjicom majora Puškaša”. I rekao je nešto što me je usrećilo. „Današnja utakmica je bila fudbalski vatromet jugoslovenskih i mađarskih veleigrača. Honved je pobedio (4:2), ali je rezultat mogao biti isti i u korist Beograđana. Ono što su gledaoci videli dugo neće zaboraviti. A za mene je ova utakmica bila interesantna i s druge strane: rešio sam dilemu ko je najbolji half Evrope! Do danas sam mislio da je to Božik, sad kažem: ne, to je Čik.

Aplauz je bio snažan. Blaženo sam se smešio, bio sam presrećan...

Kao što sve sjajno u životu ima i svoju oporu stranu, tako je i ovaj moj trijumf bio osenčen Ilješovom kritikom. On mi je prebacio što nisam „izbacio” iz igre Puškaša već sam lično isticanje stavio ispred interesa tima. Priznajem, Stari je bio u pravu...”

NAPOMENA: Priču kako je supruga sredinom šezdesetih odgovorila Zlatka Čajkovskog da ne napusti Bajern i postane trener Barselone čitaćete drugom prilikom...