Ovacije za legende na Mundijalu prijateljstva u Ulcinju

Od našeg izveštača iz Ulcinja

Svečanije nije moglo da bude! Na Pristanu, ispred Male Plaže u Ulcinju održan je juče susret verovatno jedinstven u svetu – sreli su se, ljuti rivali sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih godina prošlog veka - fudbalske legende o kojima se decenijama pričalo u superlativu, pred kojima se danas stoji sa strahopoštovanjem jer su i sada, kad je neke od njih teško i prepoznati posle četvrt ili pola veka - vitezovi, ratnici i gospoda istovremeno…

Druženje legendi počelo je u subotu kad ih je većina i doputovala u najjužniji grad na Jadranu iz nekadašnje stare Jugoslavije. Pogledi, neverica i čvrst prijateljski zagrljaj… Koliko samo jedni drugima znače i koliko ih je fudbalska lopta zbližila a životne sudbine udaljile ilustrovane su gotovo identičnim rečenicama:

„Da li je moguće… Jesi li to ti”…

Emotivni susreti Fahrudina Omerovića i Bajra Župića, Kustudića i Đelmaša, Hadžibegića… opuštanje uz pesmu, s nevericom gledanje stranice Sportskog žurnala iz ruku legendarnog Kustudića, nekadašnjeg centarfora Rijeke – i juče kao i prethodnog dana ushićenog, gotovo jednako ponosnog kao što je ponosan svih ovih dana Pavle Pepđonović.

Fešta je juče počela kulturno umetničkim programom na Pristanu. Momci i devojke, ali i najmlađi članovi Kulturnog društva Ulcinja nagrađeni salvama aplauza predstavili su Crnu Goru, Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku i Makedoniju…  Još veći dobijale su legende kad su jedan po jedan prozivani na binu. Prvi među legendama – Ivan Gudelj! Od promocije njegove knjige o dve borbe – fudbalske i životne, sve je i počelo pre 12 meseci…

- Presrećan sam što sam ovde sa vama i danas kao i pre godinu dana. Moj život podeljen je na dva dela: u prvom sam se borio na fudbalskom terenu sa nekima od vas, a u drugom delu protiv hepatitisa B. Život me je naučio da se borim. Srećan sam što se pojavio čovek koji nas je sve ponovo povezao i okupio. Pavle Pepđonović nas je naterao da se vratimo u prošlost u one lepe trenutke kojih se sećamo s ponosom i setom.

Aplauz, za aplauzom, govornik za govornikom… Na binu je izašao Mehmed Baždarević... Sećanje na golove u reprezentaciji Jugoslavije i završetak za novi još jači aplauz:

- Bilo bi glupo igrati i živeti, a ne doživeti sve ovo – rekao je Meša…

O svemu su Ulcinjani razmišljali pa i o tome kako da se legendarni fudbaleri najtoplije osećaju u prohladnom ulcinjskom danu dok stižu do bine. Originalno: uz navijačke pesme klubova u kojima su igrali! Treštala je s razglasa pesma „Zvezda mi je sve” dok su Karasi, Krmpotić i ostali Zvezdaši izlazili na binu, orila se himna Partizana „Dok Partizan bitke bije” dok su Đelmaš, Omerović, Jocić i ostali stizali do mikrofona… Himna Rada posle koje su predstavljeni nekadašnji „građevinari” Duraku i Radača…

Crnogorski novinar Šofranac, oficijelni voditelj programa prisetio se da je Vladan Radača uspeo što nikad niko nije da kao golman Rada stigne do reprezentacije i debituje na žalost u porazu od Engleske 4:1. Usledio je obrt:

- Da, ali ja sam ušao u igru kad je reprezentacija gubila 4:0, u mom poluvremenu bilo je 1:0 za nas. Ja sam pobedio 1:0 na toj utakmici – izgovorio je Radača uz osmeh, ali i ovacije nekadašnjih fudbalera i građana Ulcinja…

I tako redom: Faruk Hadžibegić, Slobodan Halilović, Dušan Pešić, Dževad Šećerbegović, Rade Zalad, Ranko Stojić… Đukanović, Cukrov, Turudija, Bajro Župić, Dragi Setinov…