Овације за легенде на Мундијалу пријатељства у Улцињу

Од нашег извештача из Улциња

Свечаније није могло да буде! На Пристану, испред Мале Плаже у Улцињу одржан је јуче сусрет вероватно јединствен у свету – срели су се, љути ривали седамдесетих, осамдесетих, деведесетих година прошлог века - фудбалске легенде о којима се деценијама причало у суперлативу, пред којима се данас стоји са страхопоштовањем јер су и сада, кад је неке од њих тешко и препознати после четврт или пола века - витезови, ратници и господа истовремено…

Дружење легенди почело је у суботу кад их је већина и допутовала у најјужнији град на Јадрану из некадашње старе Југославије. Погледи, неверица и чврст пријатељски загрљај… Колико само једни другима значе и колико их је фудбалска лопта зближила а животне судбине удаљиле илустроване су готово идентичним реченицама:

„Да ли је могуће… Јеси ли то ти”…

Емотивни сусрети Фахрудина Омеровића и Бајра Жупића, Кустудића и Ђелмаша, Хаџибегића… опуштање уз песму, с неверицом гледање странице Спортског журнала из руку легендарног Кустудића, некадашњег центарфора Ријеке – и јуче као и претходног дана усхићеног, готово једнако поносног као што је поносан свих ових дана Павле Пепђоновић.

Фешта је јуче почела културно уметничким програмом на Пристану. Момци и девојке, али и најмлађи чланови Културног друштва Улциња награђени салвама аплауза представили су Црну Гору, Србију, Босну и Херцеговину, Хрватску и Македонију…  Још већи добијале су легенде кад су један по један прозивани на бину. Први међу легендама – Иван Гудељ! Од промоције његове књиге о две борбе – фудбалске и животне, све је и почело пре 12 месеци…

- Пресрећан сам што сам овде са вама и данас као и пре годину дана. Мој живот подељен је на два дела: у првом сам се борио на фудбалском терену са некима од вас, а у другом делу против хепатитиса Б. Живот ме је научио да се борим. Срећан сам што се појавио човек који нас је све поново повезао и окупио. Павле Пепђоновић нас је натерао да се вратимо у прошлост у оне лепе тренутке којих се сећамо с поносом и сетом.

Аплауз, за аплаузом, говорник за говорником… На бину је изашао Мехмед Баждаревић... Сећање на голове у репрезентацији Југославије и завршетак за нови још јачи аплауз:

- Било би глупо играти и живети, а не доживети све ово – рекао је Меша…

О свему су Улцињани размишљали па и о томе како да се легендарни фудбалери најтоплије осећају у прохладном улцињском дану док стижу до бине. Оригинално: уз навијачке песме клубова у којима су играли! Трештала је с разгласа песма „Звезда ми је све” док су Караси, Крмпотић и остали Звездаши излазили на бину, орила се химна Партизана „Док Партизан битке бије” док су Ђелмаш, Омеровић, Јоцић и остали стизали до микрофона… Химна Рада после које су представљени некадашњи „грађевинари” Дураку и Радача…

Црногорски новинар Шофранац, официјелни водитељ програма присетио се да је Владан Радача успео што никад нико није да као голман Рада стигне до репрезентације и дебитује на жалост у поразу од Енглеске 4:1. Уследио је обрт:

- Да, али ја сам ушао у игру кад је репрезентација губила 4:0, у мом полувремену било је 1:0 за нас. Ја сам победио 1:0 на тој утакмици – изговорио је Радача уз осмех, али и овације некадашњих фудбалера и грађана Улциња…

И тако редом: Фарук Хаџибегић, Слободан Халиловић, Душан Пешић, Џевад Шећербеговић, Раде Залад, Ранко Стојић… Ђукановић, Цукров, Турудија, Бајро Жупић, Драги Сетинов…