Odlazak šmekera, trenera...

Dubok, širom stare Jugoslavije, prepoznatljiv glas Velimira Cige Đorđevića, nikad više nećemo čuti. Zauvek je, u 84. godini, sklopio oči, a fudbalskoj Srbiji ostaje jedino da se sa setom i emocijama seća brojnih pobeda njegovih timova, dobronamernih, sjajnih saveta, oštrih kritika, nebitno da li je na protivničkoj strani ljubimac, višedecenijski miljenik ili neki od sportskih neprijatelja.

Imao je za svakoga po nešto, za najprivrženije, fudbalski i životno najmilije, toplu reč, životnu vodilju. Mlade je znao da usmeri na put suprotan onim kojim je išao, a bio je pun trnja, izazova, oštrih krivina, fudbalskih lavirinata.

Sve je to preko glave prevalio Velimir Ciga Đorđević. Rođen je u Beogradu, stariji znaju gde je bila Jatagan mala, putujući od Đevđelije do Triglava nosio je u srcu svoj grad a za fudbal i od fudbala je živeo. Uživao je i u kopačkama i na klupi, jedući gorku koru trenerskog hleba.

Beogradsko dete, šmeker, mangup, boem, pre svega trenerčina, jurio je za loptom u Zvezdinoj školi, kasnije je igrao za Slobodu sa Dušanovca (sadašnji Voždovac) i upravo je nekako najdublje u srcu nosio crveno-bele, ulazio je na stadion u ulici Ljutice Bogdana, kao u svoj dom, a izlazio još ponosniji i srećniji što je nekada imao zadovoljstvo i čast da šutira loptu tamo gde su to isto radili velikani – Rajko Mitić, Dragoslav Šekularac...

Putovao je svim republikama Jugoslavije, pronalazio i čuvao prijatelje, sa posebnim zadovoljstvom sedeo je u društvu Ivice Osima, Ivana Čabrinovića, Gojka Zeca, Dragoslava Pivića, Slobodana Santrača, Ilije Petkovića...

Crvenu zvezdu, OFK Beograd i Voždovac fudbalski je mnogo voleo, bio je vezan i za Zvezdaru, IMT, Polet, užičku Slobodu, FAP iz Priboja, Majdanpek, Mladi radnik iz Požarevca. Imao je grupu omiljenih fudbalera, mnoge je lansirao u visine, neki su igrali ili se bavili trenerskim poslom i u inostranstvu.

Užičke crveno-crne poslao je u Prvu ligu, takođe i Zvezdaru, a nešto mlađi ljubitelji fudbala pamte ga da je vreme rado provodio i sa legendarnim kondicionim trenerom Peđom Stanojevićem. Učio je od najboljih, hteo je da isto to budu i njegovi naslednici, nebitno da li u kopačkama ili ambiciozni u trenerskom poslu. Nije bilo kluba u Beogradu u kojem nije bio rado viđan, od Studenjaka, Dorćola, Karaburme, sa popularnim „đavolima“ znao je za radosti, a česte priče o fudbalu i boemskom životu vodio je i sa nedavno preminulim Ivicom Osimom. Za „Štrausa“ sa Grbavice imao je samo najlepše reči, pričao je da je to za njega najbolji, najpismeniji i najjednostavniji čovek u trenerskom svetu velike, stare države.

Odlaskom u penziju preselio se u Umčare, nedaleko od Grocke pronalazio je sa suprugom Slobodankom, životni i fudbalski mir, ali nije ga mrzelo da, iako u devetoj deceniji sedne u automobil i krene ka jugu ili severu Srbije, često i u Republiku Srpsku. Poslednjih godina glava Cige Đorđevića radila je kao u mladića, ali noge su klecale, iz dana u dan govorio je da mu je lakše da sedne za volan nego da pešači 50 metara.

Nije imao dlake na jeziku, smeo je da kaže ono što drugi nisu imali u planu ni da zamisle, kritikovao je i hvalio po zasluzi, često javno, a otišao je u večna sećanja tiho.

Datum i mesto sahrane, biće naknadno objavljeni.