Одлазак шмекера, тренера...

Дубок, широм старе Југославије, препознатљив глас Велимира Циге Ђорђевића, никад више нећемо чути. Заувек је, у 84. години, склопио очи, а фудбалској Србији остаје једино да се са сетом и емоцијама сећа бројних победа његових тимова, добронамерних, сјајних савета, оштрих критика, небитно да ли је на противничкој страни љубимац, вишедеценијски миљеник или неки од спортских непријатеља.

Имао је за свакога по нешто, за најприврженије, фудбалски и животно најмилије, топлу реч, животну водиљу. Младе је знао да усмери на пут супротан оним којим је ишао, а био је пун трња, изазова, оштрих кривина, фудбалских лавирината.

Све је то преко главе превалио Велимир Цига Ђорђевић. Рођен је у Београду, старији знају где је била Јатаган мала, путујући од Ђевђелије до Триглава носио је у срцу свој град а за фудбал и од фудбала је живео. Уживао је и у копачкама и на клупи, једући горку кору тренерског хлеба.

Београдско дете, шмекер, мангуп, боем, пре свега тренерчина, јурио је за лоптом у Звездиној школи, касније је играо за Слободу са Душановца (садашњи Вождовац) и управо је некако најдубље у срцу носио црвено-беле, улазио је на стадион у улици Љутице Богдана, као у свој дом, а излазио још поноснији и срећнији што је некада имао задовољство и част да шутира лопту тамо где су то исто радили великани – Рајко Митић, Драгослав Шекуларац...

Путовао је свим републикама Југославије, проналазио и чувао пријатеље, са посебним задовољством седео је у друштву Ивице Осима, Ивана Чабриновића, Гојка Зеца, Драгослава Пивића, Слободана Сантрача, Илије Петковића...

Црвену звезду, ОФК Београд и Вождовац фудбалски је много волео, био је везан и за Звездару, ИМТ, Полет, ужичку Слободу, ФАП из Прибоја, Мајданпек, Млади радник из Пожаревца. Имао је групу омиљених фудбалера, многе је лансирао у висине, неки су играли или се бавили тренерским послом и у иностранству.

Ужичке црвено-црне послао је у Прву лигу, такође и Звездару, а нешто млађи љубитељи фудбала памте га да је време радо проводио и са легендарним кондиционим тренером Пеђом Станојевићем. Учио је од најбољих, хтео је да исто то буду и његови наследници, небитно да ли у копачкама или амбициозни у тренерском послу. Није било клуба у Београду у којем није био радо виђан, од Студењака, Дорћола, Карабурме, са популарним „ђаволима“ знао је за радости, а честе приче о фудбалу и боемском животу водио је и са недавно преминулим Ивицом Осимом. За „Штрауса“ са Грбавице имао је само најлепше речи, причао је да је то за њега најбољи, најписменији и најједноставнији човек у тренерском свету велике, старе државе.

Одласком у пензију преселио се у Умчаре, недалеко од Гроцке проналазио је са супругом Слободанком, животни и фудбалски мир, али није га мрзело да, иако у деветој деценији седне у аутомобил и крене ка југу или северу Србије, често и у Републику Српску. Последњих година глава Циге Ђорђевића радила је као у младића, али ноге су клецале, из дана у дан говорио је да му је лакше да седне за волан него да пешачи 50 метара.

Није имао длаке на језику, смео је да каже оно што други нису имали у плану ни да замисле, критиковао је и хвалио по заслузи, често јавно, а отишао је у вечна сећања тихо.

Датум и место сахране, биће накнадно објављени.