Ko odlučuje koja je ispravna strana?

Republika Srpska po Dejtonskom sporazumu ima pravo na samostalnost u sportu, izlazak klubova u Evropu iz domaćeg takmičenja, ali i reprezentaciju. Tomo Marić, tadašnji glavni i odgovorni urednik revije „Svijet sporta“ i direktor Fudbalskog kluba Borac uputio je 18. septembra 1996. godine otvoreno pismo Jozefu Sepu Blateru, tadašnjem generalnom sekretaru Svetske fudbalske federacije (FIFA).

U to vreme Republika Srpska je imala više izvornosti i autonomnosti u sportu nego danas, ali je bila u izolaciji kompletnu deceniju (od 1992. do 2002. godine). Ponajviše zahvaljujući odlukama svojih kadriranih predstavnika u Sarajevu koji su jurili lični, a ne opšti interes, „utopila“ se u zajedničke strukovne saveze na nivou BiH, ostala bez Olimpijskog komiteta, „dobrovoljno“ se odrekla garancije nezavisnosti po izvornom Dejtonskom sporazumu.

Te 1996. godine u pismu Jozefu Sepu Blateru je napisano:

„U prošlu sredu (11. septembar) u Banjaluci je gostovao najbolji fudbalski tim Vojvodine iz Novog Sada, koji je ove godine igrao u evropskom kupu; nažalost, igrao je samo u pretkolu Kupa UEFA, ali, i pored toga, njegova utakmica sa Borcem bila je za nas povratak u sportski život.

Baš tog dana, setio sam se kako je izgledao Mrkonjić Grad, godinu dana ranije. Biću slobodan da pitam: – Znate li kako je tada, septembra 1995. izlazilo sunce na istoku u Mrkonjić Gradu?

Sunce kao sunce, hoće na nebo! Bilo je jarko, čini mi se i nekako krvavo! Jeza da te prožme! Bože, da li je baš tako izgledalo sunce u Mrkonjić Gradu kako sam ga video, ili se to meni pričinjavalo, ni danas ne mogu da odgovorim; ili će pre biti, da ni danas, kao ni onda, nisam želeo da tražim odgovor.

Ispod toga i takvog sunca, manje viđenog više doživljenog, u rano jutro buljuk dece trčao je za loptom. Složilo se, eto, ivako: prvo sunce, potom deca, onda lopta! Tako se ponovo rodio život!

Ne pišem Vam ovo pismo da Vas emocionalno uznemirim, još manje da Vam zaiskri suza u oku. Kod nas čak i žene, odskoro, kažu muškarcima: ’ne plači!’ Bio je u Kninu jedan zid, odmah do fudbalskog stadiona, na kojem je bio ispisan grafit: ’Ne plači, to znam i ja!’ Nama je gotovo četiri godine bilo zabranjeno sve: i igrati se, i radovati se, čak i plakati ako se i to može zabraniti. Bilo, ne vratilo se!

Setio sam se, u prošlu sredu, dok su se Novosađani i Banjalučani nadmudrivali u fudbalskom umeću, kako je nekad ovaj stadion u Banjaluci bio hram fudbala. Ivde su igrali fudbalski majstori Brazilci i Argentinci, klubovi Anderleht i Ipsvič Taun, državne reprezentacije Austrije, Rusije, Mađarske i Finske. U vitrinama Borca, koji slavi sedamdesetogodišnjicu, imaju dva trofeja.

Kup Jugoslavije 1988. godine. Borac je u finalu pobedio crvenu zvezdu 1:0, ista ta Crvena zvezda tri godine kasnije postala klupski prvak Evrope i sveta. Ništa ne poredim, samo Vas podsećam.

Već počeo rat, s kraja maja 1992. Borac osvojio Srednjoevropski kup, pobedio mađarski Vašutaš i italijansku Fođu, ista ta Fođa te godine u italijanskoj ligi, najjačem klupskom takmičenju na kugli zemaljskoj, zauzela peto mesto i igrala u Kupu UEFA. Ni sada ne poredim, već Vam samo podastirem činjenice.

Da li znate da se u sportu najviše gubi kad se ne igra i ne takmiči. Ako to nikad niste probali - sreća Vaša, iskustvo je lepše sticati nad tiđom sudbinom, nego sam učestvovati. Ko je mešao naš nesretni sportski špil, ne pitajući nas nizašto, i napravio pata-karte, mi ne znamo; četiri godine kasnije ni krivi, ni dužni, saznali smo koliko smo u toj, tobož ravnopravnoj partiji, izgubili.

Naše košarkašice i naši košarkaši, naše rukometašice i naši rukometaši, samo njih da spomenem, igraju u jugoslovenskim ligama, i stalno gostuju. Fudbaleri već pominjanog Borca sredinom 1995. godine gotovo da su ostali bez kluba, jer Borac tri meseca nije uopšte postojao! Fudbaleri koji nastavljaju tradiciju čuvenog Sarajeva i Željezničara igraju kao beskućnici! Da imamo tri sportska života, a ne jedan, i to ga trošimo na način koji bi đavo prezirao, previše je muke i patnje.

Dragi prijatelji, zamolio me Ilija Pantelić, direktor FK Vojvodina iz Novog Sada, nekad sjajni golman, 1968. godine izabran u tim Evrope, da u njegovo ime pozovem sve sportske prijatelje iz SRJ, Evrope i sveta da dođu u Republiku Srpsku na sportska nadigravanja i sportska druženja. Kaže onaj dobri čovek, inače naš zemljak, rođen u Kozici kod Ključa, da je Banjaluka prelep grad, a da stadion Borca pruža potpuni evropski sportski komfor. I još kaže da će biti naš sportski ambasador, ma gde bio ’to mi je ljudska dužnost’.

A mi, šta mi još da Vam poručimo?

Dobro došli! Nas su optužili da smo bili na pogrešnoj strani, a niko nam do danas nije rekao šta je bila, i gde je bila, ispravna strana. Mi, opet pitamo: šta znači, i ko određuje, ispravnu i pogrešnu stranu, čak i u politici, a kamoli kad je sport u pitanju?

Ili smo svi zajedno prespavali ružan san; sunce se ponovo rađa. Kao pre godinu dana u Mrkonjić Gradu. Prvo sunce, potom deca, onda lopta!

Dobro došli, na svim jezicima sveta…”