Република Српска по Дејтонском споразуму има право на самосталност у спорту, излазак клубова у Европу из домаћег такмичења, али и репрезентацију. Томо Марић, тадашњи главни и одговорни уредник ревије „Свијет спорта“ и директор Фудбалског клуба Борац упутио је 18. септембра 1996. године отворено писмо Јозефу Сепу Блатеру, тадашњем генералном секретару Светске фудбалске федерације (ФИФА).
У то време Република Српска је имала више изворности и аутономности у спорту него данас, али је била у изолацији комплетну деценију (од 1992. до 2002. године). Понајвише захваљујући одлукама својих кадрираних представника у Сарајеву који су јурили лични, а не општи интерес, „утопила“ се у заједничке струковне савезе на нивоу БиХ, остала без Олимпијског комитета, „добровољно“ се одрекла гаранције независности по изворном Дејтонском споразуму.
Те 1996. године у писму Јозефу Сепу Блатеру је написано:
„У прошлу среду (11. септембар) у Бањалуци је гостовао најбољи фудбалски тим Војводине из Новог Сада, који је ове године играо у европском купу; нажалост, играо је само у претколу Купа УЕФА, али, и поред тога, његова утакмица са Борцем била је за нас повратак у спортски живот.
Баш тог дана, сетио сам се како је изгледао Мркоњић Град, годину дана раније. Бићу слободан да питам: – Знате ли како је тада, септембра 1995. излазило сунце на истоку у Мркоњић Граду?
САМО ПРОТИВ КЛУБОВА
Фудбалска репрезентација Републике Српске никада до сада, од оснивања Савеза 5. септембра 1992. године, није одиграла ниједну пријатељску или ревијалну утакмицу у којој је за ривала имала други национални тим, члан УЕФА или ФИФА.
Углавном, Република Српска је играла против домаћих клубова који су славили јубилеје, а сусрела се и са селекцијом грчког града Кавала на турниру у Градишци 2000. године. Годину дана касније је наступала у Немачкој на турнеји где је одмерила снаге са аматерима минхенског Бајерна и нижелигаша Швајнфурта 05.
Сунце као сунце, хоће на небо! Било је јарко, чини ми се и некако крваво! Језа да те прожме! Боже, да ли је баш тако изгледало сунце у Мркоњић Граду како сам га видео, или се то мени причињавало, ни данас не могу да одговорим; или ће пре бити, да ни данас, као ни онда, нисам желео да тражим одговор.
Испод тога и таквог сунца, мање виђеног више доживљеног, у рано јутро буљук деце трчао је за лоптом. Сложило се, ето, ивако: прво сунце, потом деца, онда лопта! Тако се поново родио живот!
Не пишем Вам ово писмо да Вас емоционално узнемирим, још мање да Вам заискри суза у оку. Код нас чак и жене, одскоро, кажу мушкарцима: ’не плачи!’ Био је у Книну један зид, одмах до фудбалског стадиона, на којем је био исписан графит: ’Не плачи, то знам и ја!’ Нама је готово четири године било забрањено све: и играти се, и радовати се, чак и плакати ако се и то може забранити. Било, не вратило се!
Сетио сам се, у прошлу среду, док су се Новосађани и Бањалучани надмудривали у фудбалском умећу, како је некад овај стадион у Бањалуци био храм фудбала. Ивде су играли фудбалски мајстори Бразилци и Аргентинци, клубови Андерлехт и Ипсвич Таун, државне репрезентације Аустрије, Русије, Мађарске и Финске. У витринама Борца, који слави седамдесетогодишњицу, имају два трофеја.
Куп Југославије 1988. године. Борац је у финалу победио црвену звезду 1:0, иста та Црвена звезда три године касније постала клупски првак Европе и света. Ништа не поредим, само Вас подсећам.
Већ почео рат, с краја маја 1992. Борац освојио Средњоевропски куп, победио мађарски Вашуташ и италијанску Фођу, иста та Фођа те године у италијанској лиги, најјачем клупском такмичењу на кугли земаљској, заузела пето место и играла у Купу УЕФА. Ни сада не поредим, већ Вам само подастирем чињенице.
Да ли знате да се у спорту највише губи кад се не игра и не такмичи. Ако то никад нисте пробали - срећа Ваша, искуство је лепше стицати над тиђом судбином, него сам учествовати. Ко је мешао наш несретни спортски шпил, не питајући нас низашто, и направио пата-карте, ми не знамо; четири године касније ни криви, ни дужни, сазнали смо колико смо у тој, тобож равноправној партији, изгубили.
Наше кошаркашице и наши кошаркаши, наше рукометашице и наши рукометаши, само њих да споменем, играју у југословенским лигама, и стално гостују. Фудбалери већ помињаног Борца средином 1995. године готово да су остали без клуба, јер Борац три месеца није уопште постојао! Фудбалери који настављају традицију чувеног Сарајева и Жељезничара играју као бескућници! Да имамо три спортска живота, а не један, и то га трошимо на начин који би ђаво презирао, превише је муке и патње.
Драги пријатељи, замолио ме Илија Пантелић, директор ФК Војводина из Новог Сада, некад сјајни голман, 1968. године изабран у тим Европе, да у његово име позовем све спортске пријатеље из СРЈ, Европе и света да дођу у Републику Српску на спортска надигравања и спортска дружења. Каже онај добри човек, иначе наш земљак, рођен у Козици код Кључа, да је Бањалука прелеп град, а да стадион Борца пружа потпуни европски спортски комфор. И још каже да ће бити наш спортски амбасадор, ма где био ’то ми је људска дужност’.
А ми, шта ми још да Вам поручимо?
Добро дошли! Нас су оптужили да смо били на погрешној страни, а нико нам до данас није рекао шта је била, и где је била, исправна страна. Ми, опет питамо: шта значи, и ко одређује, исправну и погрешну страну, чак и у политици, а камоли кад је спорт у питању?
Или смо сви заједно преспавали ружан сан; сунце се поново рађа. Као пре годину дана у Мркоњић Граду. Прво сунце, потом деца, онда лопта!
Добро дошли, на свим језицима света…”
САМО ГОСТОВАЛА СРЈ
Једина А репрезентација која је играла на територији Републике Српске била је Савезна Република Југославија која је 3. октобра 2001. године на Градском стадиону увеличала јубилеј – 75. рођендан Фудбалског клуба Борац. Плави су тада победили слављеника резултатом 5:1. Ни пре, ни после тога, ако изузмемо стартне мечеве против репрезентације Републике Српске Крајине, ниједна А селекција ниједне државе није била гост на територији коју контролише Фудбалски савез Републике Српске.
Занимљиво је да је млада репрезентација БиХ до 21 године 24. фебруара 2006. године у Модричи у пријатељском мечу угостила вршњаке из Словеније и победила их резутатом 1:0, а једини погодак постигао је Петар Јелић. Била је то прва, а уједно и једина утакмица у којој је једна од репрезентација БиХ била домаћин у Републици Српској.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
