Nesvakidašnja situacija u Nevesinju: Na terenu otac i sin

Nevesinjski Velež je posle više od dve decenije ponovo zaigrao prvoligaški fudbal i u prvoj polusezoni predstavio se u jako dobrom svetlu. Nevesinjci zauzimaju 10. mesto sa 25 osvojenih bodova. Iako u klubu kažu da je to iznenađenje samo za neupućene, mora se, ipak, konstatovati da su za veći broj onih koji prate Prvu ligu Republike Srpske jedno od pozitivnijih iznenađenja.

Tridesetosmogodišnji Goran Prodanović najstariji je prvotimac Veleža. Sa petnaest godina je debitovao još 2000. godine u dresu Veleža, odlazio je iz Nevesinja, igrao Prvu ligu u dresu gatačke Mladosti sredinom prve dekade ovog veka, a onda se opet vratio u Nevesinje. Sada je sa 38 godina dočekao i Veleža u Prvoj ligi da zaokruži čitavu priču. Kako kaže, prva polusezona je ispunila očekivanja.

– Iza Veleža kao novog prvoligaša je sasvim solidna polusezona, u kojoj smo na neki način ispunili zacrtano sa početka iste. Moje lično mišljenje je da smo bili solidni, ali da smo na nekim utakmicama mogli, a na nekim morali bolje. Uglavnom, ona neka zlatna sredina za sada - kaže nam Goran Prodanović.

U nastavku sezone očekuje još bolje rezultate i nastavak rasta kluba na svim poljima.

– Neki stav nam je da se u drugom delu sezone nastavi razvijanje kluba u svakom smislu reči i igrački i sve što prati jedan klub, da bismo postali standardni prvoligaš, u kojem bi opet bazu činili domaći igrači iz jake omladinske škole.

Iako će za tri meseca napuniti 39. godinu života, to mu ne smeta previše na terenu. On je jedan od igrača sa najviše provedenih minuta na terenu u ovoj polusezoni, a samo jednu utakmicu je propustio.

– Na terenu se uvek osećam odlično. Meni je i dan danas svaki trening novo dokazivanje, a o utakmicama da ne pričam. To pokušavam uvek i da prenesem na moje slađe saigrače. I, nekako mislim da je ta ljubav prema lopti moj osnovni pokretač u svakom smislu.

Ono po čemu se Velež posebno izdvaja ove godine je da na terenu igraju zajedno otac i sin. Iako mnogi misle da su Goran i Sergej braća, zapravo se radi o ocu i sinu između kojih je 20 godina razlike. Dočekao je Goran Sergeja u prvom timu još u Drugoj ligi, kada je on imao šesnaest godina i stekao pravo nastupa za seniore, a onda su zajedno ušli u Prvu ligu i zaigrali u prvoligaškom društvu. Kako kaže, sa njim je nekada uživanje igrati, ali zna i da ga jako iznervira.

– Drago mi je ako smo Sergej i ja prvi otac i sin koji igraju Prvu ligu. Iskreno, jako sam ponosan na to što smo zajedno u ekipi. Sama igra sa Sergejom je nekada uživanje, dok nekada jako zna da me iznervira, pogotovo kada rezultat nije na našoj strani. Protivnicima često bude čudno što smo nas dvojica otac i sin, većinom se pomisli da smo braća, rođaci, pa tu onda bude i onih koji ostanu u neverici. Kako rekoh, jako sam ponosan da igramo zajedno i naravno, kao i svaki roditelj, bio bih najsrećniji da se ostvari kao ličnost, sportista, fudbaler, i da bude najbolji na svom putu.

Kada su na terenu gleda ga više kao saigrača, nego kao sina.

– Na samom terenu za vreme utakmice funkcionišemo odlično. Uvek ga tu više gledam kao saigrača, a ne kao sina. I ne samo sa njim, već i sa čitavom ekipom je tako. Ja najstariji uživam od njih veliko poštovanje i kada nekada preteram u nekim zahtevima i prigovorima, niko mi to ne uzima za loše, već pokušavaju da isprave.

Kao roditelju, ponekad sigurno bude teško gledati ako mu sin upadne u neku „frku“ sa protivnicima.

– Mene svi znaju kao energičnog i impulsivnog igrača, tako da ja reagujem na bilo koju frku. I iskren da budem ako je on kriv, njega uvek napadnem prvi i ukažem na grešku. A ako vidim da nije kriv, onda stajem u njegovu zaštitu. Nije lako suzdržati tu emociju, ali vremenom sam na to naučio.