Несвакидашња ситуација у Невесињу: На терену отац и син

Невесињски Вележ је после више од две деценије поново заиграо прволигашки фудбал и у првој полусезони представио се у јако добром светлу. Невесињци заузимају 10. место са 25 освојених бодова. Иако у клубу кажу да је то изненађење само за неупућене, мора се, ипак, констатовати да су за већи број оних који прате Прву лигу Републике Српске једно од позитивнијих изненађења.

Тридесетосмогодишњи Горан Продановић најстарији је првотимац Вележа. Са петнаест година је дебитовао још 2000. године у дресу Вележа, одлазио је из Невесиња, играо Прву лигу у дресу гатачке Младости средином прве декаде овог века, а онда се опет вратио у Невесиње. Сада је са 38 година дочекао и Вележа у Првој лиги да заокружи читаву причу. Како каже, прва полусезона је испунила очекивања.

– Иза Вележа као новог прволигаша је сасвим солидна полусезона, у којој смо на неки начин испунили зацртано са почетка исте. Моје лично мишљење је да смо били солидни, али да смо на неким утакмицама могли, а на неким морали боље. Углавном, она нека златна средина за сада - каже нам Горан Продановић.

У наставку сезоне очекује још боље резултате и наставак раста клуба на свим пољима.

– Неки став нам је да се у другом делу сезоне настави развијање клуба у сваком смислу речи и играчки и све што прати један клуб, да бисмо постали стандардни прволигаш, у којем би опет базу чинили домаћи играчи из јаке омладинске школе.

Иако ће за три месеца напунити 39. годину живота, то му не смета превише на терену. Он је један од играча са највише проведених минута на терену у овој полусезони, а само једну утакмицу је пропустио.

– На терену се увек осећам одлично. Мени је и дан данас сваки тренинг ново доказивање, а о утакмицама да не причам. То покушавам увек и да пренесем на моје слађе саиграче. И, некако мислим да је та љубав према лопти мој основни покретач у сваком смислу.

Оно по чему се Вележ посебно издваја ове године је да на терену играју заједно отац и син. Иако многи мисле да су Горан и Сергеј браћа, заправо се ради о оцу и сину између којих је 20 година разлике. Дочекао је Горан Сергеја у првом тиму још у Другој лиги, када је он имао шеснаест година и стекао право наступа за сениоре, а онда су заједно ушли у Прву лигу и заиграли у прволигашком друштву. Како каже, са њим је некада уживање играти, али зна и да га јако изнервира.

– Драго ми је ако смо Сергеј и ја први отац и син који играју Прву лигу. Искрено, јако сам поносан на то што смо заједно у екипи. Сама игра са Сергејом је некада уживање, док некада јако зна да ме изнервира, поготово када резултат није на нашој страни. Противницима често буде чудно што смо нас двојица отац и син, већином се помисли да смо браћа, рођаци, па ту онда буде и оних који остану у неверици. Како рекох, јако сам поносан да играмо заједно и наравно, као и сваки родитељ, био бих најсрећнији да се оствари као личност, спортиста, фудбалер, и да буде најбољи на свом путу.

Када су на терену гледа га више као саиграча, него као сина.

– На самом терену за време утакмице функционишемо одлично. Увек га ту више гледам као саиграча, а не као сина. И не само са њим, већ и са читавом екипом је тако. Ја најстарији уживам од њих велико поштовање и када некада претерам у неким захтевима и приговорима, нико ми то не узима за лоше, већ покушавају да исправе.

Као родитељу, понекад сигурно буде тешко гледати ако му син упадне у неку „фрку“ са противницима.

– Мене сви знају као енергичног и импулсивног играча, тако да ја реагујем на било коју фрку. И искрен да будем ако је он крив, њега увек нападнем први и укажем на грешку. А ако видим да није крив, онда стајем у његову заштиту. Није лако суздржати ту емоцију, али временом сам на то научио.