„Titula sa Partizanom - kruna karijere“

Zvonko Popović je nosio dres Partizana u prvoj polovini devete decenije prošlog veka. Sa crno–belima radovao se tituli 1983, a zavidnu karijeru upotpunio je u inostranstvu. Danas je skaut Partizana i doprinosi pokušajima svog tima da stignu do titule.

Igrao je u Partizanu, kada je Parni valjak bio miljenik  ne samo svojih pristalica nego svih koji su umeli da nagrade dobru igru, protkanu kombinaciju, gol, pobedu, titulu. Doduše, bio je fudbaler manevarskog zadataka, ali sačuvati bekovski prostor bilo je već pola uspeha.

Rođen je 24. decembra 1961. u Šapcu, ali Krupanj je definitivno deo njega,  osvojio mu je srce za sva vremena.

- Detinjstvo, školovanje i mladost proveo sam u Krupnju. Sa 15 godina došao sam u Partizan. Igrom slučaja, poslednjih godinu i po dana živim u Krupnju - započeo je priču Zvonko Popović.

Bio je u jako složenoj situaciji u aprilu 2020. Koronavirus ga je pokosio, ali uspeo je da ozdravi.

- Bio sam u bolnici 14 dana. Tada se pričalo o virusu, bilo je mnogo nepoznanica. Razboleo sam se, sva sreća da nisam bio na respiratoru. Za tih 14 dana smršao sam 11 kilograma. Kasnije je bilo nekih dva meseca prilično teško, mučio sam se. Volim mnogo da trčim, ali tada jedva da sam i šetao. Odem do stadiona Partizana, vidim društvo, vratim se kući. Danas je sve dobro, nemam nikakvih posledica i sve je u najboljem redu.

Karijeru fudbalera počeo je u Rađevcu. Partizan je bio ljubav, cilj, želja.

- Igralo se tri godine za pionire, tri godine za omladince, rivali su bili tri i četiri godine stariji. Živorad Stepić, nastavnik fizičkog vaspitanja, bio mi je prvi trener u Krupnju. I danas ga vidim, ispričamo se, on ima 80 i koju godinu. Igrao sam za pionirsku ekipu Rađevca, igralo se po regionima, pa selekcija Srbije, turniri republika i pokrajina na Cetinju. Bio sam pozvan i u pionirsku reprezentaciju Jugoslavije na Košutnjaku, odigramo prijateljsku utakmicu protiv Partizana i tu me primetio Vladica Kovačević. To je bilo 1977. Odigrao sam tri godine za omladince Partizana. Otac mi je poginuo kad sam imao 12 godina, a taj čovek me izveo na pravi put, mnogo mi je pomogao, zvao sam ga „ćale”. Bio sam omladinski reprezentativac Jugoslavije, pa prvi tim Partizana, mlada reprezentacija i život je tekao dalje.

Beograđani su tada imali moćan tim. Stojić, Zalad i Omerović, pa Rojević, Klinčarski, Varga, Mance, Đelmaš, Nikodijević, Živković, Kolb, Smajić, uvek legendarni pokojni Moca Vukotić, bio je na zalasku karijere itd. Nije se Popović uplašio konkurencije.

- Bio sam mlad igrač, željan igre, uspeha. Tada je bilo daleko teže postati prvotimac nego danas. FS Jugoslavije imao je čudno pravilo, pre 28. godine niste mogli otići u inostranstvo. Možete zamisliti igrače koji u naponu snage budu skoro celu karijeru u jednom takmičenju i jednom klubu. U Partizanu je bilo izuzetno teško izboriti se za mesto u prvoj ekipi. Morali ste zaista da budete talentovani i kvalitetni, da mnogo radite da dobijem priliku pre Nikice Klinčarskog ili Dževada Prekazija, Moce Vukotića, Ace Trifunovića... To su igrači koji su obeležili jednu epohu jugoslovenskog fudbala. Međutim, imao sam čudno pravilo i potrebu da posle srednje škole odslužim vojsku u Pančevu. Po povratku sam vredno radio, došao do prvog tima i nanizao 70 utakmica, ukupno 198 utakmica, takmičarskih, i prijateljskih. Imao sam i peh da igrajući u Dubaiju za mladu selekciju Jugoslavije povredim koleno, bio sam operisan, tekla je pauza. To me usporilo u karijeri. A bio sam na spisku za A reprezentaciju kod Toze Veselinovića i Tome Kaloperovića. Zadovoljan sam karijerom.

U šestom mesecu 1983. u poslednjem kolu sezone Partizan i Velež odigrali su u Humskoj nerešeno 1:1. Pogodak Slobodana Rojevića bio je dovoljan za promociju u šampione Jugoslavije.

- To je bila sezona za priču. Trener je bio Miloš Milutinović, a pre njega u prvi tim uveo nas je Toma Kaloperović. Dragan Mance, Zoran Dimitrijević, Vlada Vermezović... Posle Kaloperovića došao je Milutinović i krenuli smo loše. Kasnije je sve to bilo bolje i bolje i postali smo šampioni. Biti najbolji pored Zvezde, Hajduka, Dinama, Sarajeva, Željezničara, Rijeke... Prelepo prvenstvo, još lepše uspomene na to doba.

Večite derbije tada je posmatralo 55.000 ljudi u Humskoj, često i svih 100.000 na crveno-beloj strani Topčiderskog brda. Ono vreme i ovo sadašnje, ma greh je to i porediti...

- Tad su bile daleko kvalitetnije utakmice. Sada imamo derbije na tribinama, a na terenu uspavanke. Nije bilo ovakvog naboja. Dolazili smo zajedno na stadion, često i peške. Sad vas čuva policija. Ono naše vreme je bajkovito u odnosu na ovo danas što imamo. Dešavalo se da pojedinci odigraju loše, ali timovi su ostavljali dobar utisak, svi su bili zadovoljni. Ovo je čudovište, a ne derbi, bleda vremena u odnosu na ona naša.

Bio je na čestim putovanjima cimer sa Fahrudinom Omerovićem. Čuveni golman govorio nam je da je Zvonko Popović veliki čovek, drug u svakoj prilici. U kontaktu je sa drugarima iz vremena zlatnih.

- Sa Omerom se čujem makar jedanput nedeljno. Kad je odlazio iz Partizana napravili smo oproštaj za nezaborav. On sa porodicom živi u Turskoj. Ostali smo prijatelji za sva vremena. Viđam se sa nekadašnjim drugarima. Skauti smo u klubu Ilija Zavišić, Slađan Šćepović, Rade Zalad, Zvonko Živković, Aco Trifunović... Često se viđam sa Rankom Stojićem, Milošem Đelmašom, Vladom Čapljićem, Vladom Vermezovićem... Uvek se radujem takvim susretima.

Igrao je u Budućnosti iz tadašnjeg Titograda, jedno vreme i u Vojvodini, ali i u Francuskoj.

- Bio sam godinu dana u Budućnosti. Mladi  reprezentativac, a u Partizanu igram, pa ne igram i tražio sam da odem negde i imam kontinuitet utakmica. Rade Zalad je bio tamo, a dobar sam bio sa pokojnim Batom Bulatovićem. Tada su bili golman Simeunović, pa braća Brnović, Božović, Vlahović, igrao sa Dejom Savićevićem. Po povratku sam tražio da odem u Vojvodinu. Tad je Ljuba Španjol pravio sjajan tim koji je ubrzo postao šampion Jugoslavije. Otišao sam u Francusku i tamo proveo tri godine. Sve je moglo biti bolje, znam da je ona povreda učinila mnogo da ne uspem više. Ipak, zadovoljan sam ostvarenim. Kasnije sam se vratio kao trener u svoj Partizan i danas sam u omiljenom klubu – zaključio je Popović.