„Титула са Партизаном - круна каријере“

Звонко Поповић је носио дрес Партизана у првој половини девете деценије прошлог века. Са црно–белима радовао се титули 1983, а завидну каријеру употпунио је у иностранству. Данас је скаут Партизана и доприноси покушајима свог тима да стигну до титуле.

Играо је у Партизану, када је Парни ваљак био миљеник  не само својих присталица него свих који су умели да награде добру игру, проткану комбинацију, гол, победу, титулу. Додуше, био је фудбалер маневарског задатака, али сачувати бековски простор било је већ пола успеха.

Рођен је 24. децембра 1961. у Шапцу, али Крупањ је дефинитивно део њега,  освојио му је срце за сва времена.

- Детињство, школовање и младост провео сам у Крупњу. Са 15 година дошао сам у Партизан. Игром случаја, последњих годину и по дана живим у Крупњу - започео је причу Звонко Поповић.

Био је у јако сложеној ситуацији у априлу 2020. Коронавирус га је покосио, али успео је да оздрави.

- Био сам у болници 14 дана. Тада се причало о вирусу, било је много непознаница. Разболео сам се, сва срећа да нисам био на респиратору. За тих 14 дана смршао сам 11 килограма. Касније је било неких два месеца прилично тешко, мучио сам се. Волим много да трчим, али тада једва да сам и шетао. Одем до стадиона Партизана, видим друштво, вратим се кући. Данас је све добро, немам никаквих последица и све је у најбољем реду.

Каријеру фудбалера почео је у Рађевцу. Партизан је био љубав, циљ, жеља.

- Играло се три године за пионире, три године за омладинце, ривали су били три и четири године старији. Живорад Степић, наставник физичког васпитања, био ми је први тренер у Крупњу. И данас га видим, испричамо се, он има 80 и коју годину. Играо сам за пионирску екипу Рађевца, играло се по регионима, па селекција Србије, турнири република и покрајина на Цетињу. Био сам позван и у пионирску репрезентацију Југославије на Кошутњаку, одиграмо пријатељску утакмицу против Партизана и ту ме приметио Владица Ковачевић. То је било 1977. Одиграо сам три године за омладинце Партизана. Отац ми је погинуо кад сам имао 12 година, а тај човек ме извео на прави пут, много ми је помогао, звао сам га „ћале”. Био сам омладински репрезентативац Југославије, па први тим Партизана, млада репрезентација и живот је текао даље.

Београђани су тада имали моћан тим. Стојић, Залад и Омеровић, па Ројевић, Клинчарски, Варга, Манце, Ђелмаш, Никодијевић, Живковић, Колб, Смајић, увек легендарни покојни Моца Вукотић, био је на заласку каријере итд. Није се Поповић уплашио конкуренције.

- Био сам млад играч, жељан игре, успеха. Тада је било далеко теже постати првотимац него данас. ФС Југославије имао је чудно правило, пре 28. године нисте могли отићи у иностранство. Можете замислити играче који у напону снаге буду скоро целу каријеру у једном такмичењу и једном клубу. У Партизану је било изузетно тешко изборити се за место у првој екипи. Морали сте заиста да будете талентовани и квалитетни, да много радите да добијем прилику пре Никице Клинчарског или Џевада Преказија, Моце Вукотића, Аце Трифуновића... То су играчи који су обележили једну епоху југословенског фудбала. Међутим, имао сам чудно правило и потребу да после средње школе одслужим војску у Панчеву. По повратку сам вредно радио, дошао до првог тима и нанизао 70 утакмица, укупно 198 утакмица, такмичарских, и пријатељских. Имао сам и пех да играјући у Дубаију за младу селекцију Југославије повредим колено, био сам оперисан, текла је пауза. То ме успорило у каријери. А био сам на списку за А репрезентацију код Тозе Веселиновића и Томе Калоперовића. Задовољан сам каријером.

У шестом месецу 1983. у последњем колу сезоне Партизан и Вележ одиграли су у Хумској нерешено 1:1. Погодак Слободана Ројевића био је довољан за промоцију у шампионе Југославије.

- То је била сезона за причу. Тренер је био Милош Милутиновић, а пре њега у први тим увео нас је Тома Калоперовић. Драган Манце, Зоран Димитријевић, Влада Вермезовић... После Калоперовића дошао је Милутиновић и кренули смо лоше. Касније је све то било боље и боље и постали смо шампиони. Бити најбољи поред Звезде, Хајдука, Динама, Сарајева, Жељезничара, Ријеке... Прелепо првенство, још лепше успомене на то доба.

Вечите дербије тада је посматрало 55.000 људи у Хумској, често и свих 100.000 на црвено-белој страни Топчидерског брда. Оно време и ово садашње, ма грех је то и поредити...

- Тад су биле далеко квалитетније утакмице. Сада имамо дербије на трибинама, а на терену успаванке. Није било оваквог набоја. Долазили смо заједно на стадион, често и пешке. Сад вас чува полиција. Оно наше време је бајковито у односу на ово данас што имамо. Дешавало се да појединци одиграју лоше, али тимови су остављали добар утисак, сви су били задовољни. Ово је чудовиште, а не дерби, бледа времена у односу на она наша.

Био је на честим путовањима цимер са Фахрудином Омеровићем. Чувени голман говорио нам је да је Звонко Поповић велики човек, друг у свакој прилици. У контакту је са другарима из времена златних.

- Са Омером се чујем макар једанпут недељно. Кад је одлазио из Партизана направили смо опроштај за незаборав. Он са породицом живи у Турској. Остали смо пријатељи за сва времена. Виђам се са некадашњим другарима. Скаути смо у клубу Илија Завишић, Слађан Шћеповић, Раде Залад, Звонко Живковић, Ацо Трифуновић... Често се виђам са Ранком Стојићем, Милошем Ђелмашом, Владом Чапљићем, Владом Вермезовићем... Увек се радујем таквим сусретима.

Играо је у Будућности из тадашњег Титограда, једно време и у Војводини, али и у Француској.

- Био сам годину дана у Будућности. Млади  репрезентативац, а у Партизану играм, па не играм и тражио сам да одем негде и имам континуитет утакмица. Раде Залад је био тамо, а добар сам био са покојним Батом Булатовићем. Тада су били голман Симеуновић, па браћа Брновић, Божовић, Влаховић, играо са Дејом Савићевићем. По повратку сам тражио да одем у Војводину. Тад је Љуба Шпањол правио сјајан тим који је убрзо постао шампион Југославије. Отишао сам у Француску и тамо провео три године. Све је могло бити боље, знам да је она повреда учинила много да не успем више. Ипак, задовољан сам оствареним. Касније сам се вратио као тренер у свој Партизан и данас сам у омиљеном клубу – закључио је Поповић.