Savo Milošević je direktno iz Podrinja iz Janje prešao u Partizan. U inostranstvu je, kao malo ko, proveo 14 godina, ali crno-beli su ljubav koja ne prolazi. Sanja da reprezentaciju BiH kroz baraž odvede na Evropsko prvenstvo naredne godine u Nemačkoj.
Fudbalski san kao i svaki drugi san, dakle, i san Sava Miloševića zapravo je životna stvarnost od koje se ne beži, a i zašto bi?! Jedva punoletan, prešao je u Partizan, došao iz rodne Bijeljine, i odmah se među vršnjacima nametnuo kao golgeter što je kasnije samo još dograđivao.
I zaista je postao evropski strelac pred kojim su se svi odreda klanjali. Odigrao je blizu 660 zvaničnih utakmica, postigao više od 300 golova u dresu Beograđana, Aston Vile, Saragose, Espanjola, Selte, Osasune, Rubina iz Kazanja, sve do 102 utakmice za reprezentaciju SR Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i Srbije. Teško je naći sličan primer u evropskom fudbalu.
Predstoje brojni praznici, verovatno je talas pretprazničnog raspoloženja zapljusnuo i Miloševića, uz želju da mu naredni period donese ispunjenje svih želja.
- Kako godine idu, a sad sam u ozbiljnim godinama, okrenuo sam „peticu”, želje se svedu suštinski i svode se na to da budemo svi živi i zdravi. Prvo naša deca, pa onda i svi mi sa njima. Na nama je da učinimo sve što je do nas da se te želje ostvare. U svakom slučaju, kao što želim srodnicima i prijateljima i svim vašim čitaocima želim dobro zdravlje, uspeh i sreću. Sve drugo kako bude - kaže Savo.
Rođen je 2. septembra 1973. u Bijeljini. Husref Musemić je iz Janje, ali pre Sarajeva i Crvene zvezde afirmaciju je stekao u Radniku. Admir Smajić je pre Partizana takođe nosio dres tima iz Bijeljine. Savo nije, odmah je iz Janje došao u Partizan.
- Počeo sam da igram u mlađim selekcijama Podrinja. Mlada reprezentacija Jugoslavije igrala je kvalifikacionu utakmicu protiv Velsa. Tad sam debitovao za prvi tim Podrinja sa 14 godina u prijateljskom meču protiv selekcije tadašnje naše zemlje. Postigao sam gol. Tadašnji selektor mladih, čuveni Ivan Čabrinović preporučio me je kadetskoj selekciji Jugoslavije. Počeo sam da igram i tako je sve krenulo - priseća se Milošević.
Za prvi tim Partizana debitovao je sa 19 godina. U prvoj sezoni postigao je impozantnih 14 golova, a onda naredne dve sezone bio je prvi strelac šampionata. Jedan je od najzaslužnijih za Partizanovu drugu duplu krunu u sezoni 1993/94. U crno–belom dresu odigrao je 98 prvenstvenih utakmica i postigao je 65 golova.
- Prezadovoljan sam kad čujem i vidim sve te brojke. Žao mi je što sam prerano otišao iz Partizana. Praktično sam imao 21 i po godinu kad sam otišao u Aston vilu. Te brojke za tri sezone su fenomenalne. Partizan je za mene nešto posebno. Mnogi su pokušavali da objasne tu ljubav, ali jedan od najvećih, najpoznatijih i najpriznatijih navijača crno-belih Duško Radović je najbolje rekao: „za sve navija, ali Partizan se voli”.
DECA SAMA BIRAJU PUT
Savin sin Nikola je talentovan je za sport, ali teško će da dostigne očeve domete.
- Moja deca imaju svoj put. Ne bih to mešao. Za mene je najbitnije da su dobri ljudi. Živimo u teškim i izazovnim vremenima, pa je najbitnije da su lepo vaspitani. Naravno, imaju svoje živote. Na nama je bilo da ih osposobimo za to. Mislim da smo u dobroj meri uspeli i sada je sve na njima.
Osvojio je sa Partizanom dve titule i jedan trofej pobednika kupa.
- Svaki trofej osvojen sa velikim klubom je značajan i dragocen. Možda titule imaju veću vrednost. Ta druga godina kad smo osvojili duplu krunu bila je posebna. Otišli su Peđa Mijatović, Slaviša Jokanović, Branko Brnović, Buda Vujačić i malo ko je verovao da možemo doći do duple krune. Otišli su najbolji i najiskusniji igrači, ali mi mlađi smo izneli teret odgovornosti i uspeli smo. Zato su ta dva trofeja i najvrednija.
Večiti derbiji u njegovo vreme bili su veći i lepši nego što su danas. Savo je tri puta pogodio mrežu Crvene zvezde na 14 utakmica. Za aktera onog vremena mnogo toga je predstavljala najveća svetkovina našeg fudbala.
- Derbi je vremenom postao institucija. Bilo je tako i pre moje generacije, zahvaljujući mnogim velikim igračima. Stvoren je rivalitet koji je do pre par godina bio zdrav. Nažalost, u poslednje vreme ide se dotle da se protivnik unizi. Institucija i dalje postoji, ali treba je negovati i čuvati da bi nam večno trajala.
Blistave partije u Partizanu preporučile su ga brojnim inostranim klubovima. Prešao je u Aston Vilu, igrao u više španskih klubova, jedno vreme bio u Italiji, u Rusiji je završio karijeru. Rubin je sa njim u timu prvi put postao šampion, a njegov gol protiv Saturna promovisao je taj klub u šampiona Rusije.
- Posle tog pogotka sam završio karijeru. Kad sam postigao gol za titulu odmah sam pomislio da je dosta od mene. Podatak na koji sam najviše ponosan je da sam konstantno igrao u inostranstvu. Čak 13 sezona bio sam u najjačim evropskim i svetskim ligama: engleskoj, španskoj i italijanskoj. E sad, koliko sam uspeo, kakav sam bio igrač, neka drugi ocene.
Za našu reprezentaciju pod imenima SR Jugoslavija, Srbija i Crna Gora i Srbija, igrao je 102 puta, postigao je 37 golova. Na Evropskom prvenstvu 2000. bio je, zajedno sa Patrikom Klajvertom, najbolji strelac šampionata sa pet golova, s tim što je odigrao jedan meč manje od Holanđanina.
FUDBALSKI PRIJATELjI ŠIROM SVETA
Savo ima prijatelja na sve strane, čak i Crvenoj zvezdi i širom nekadašnje Jugoslavije, Evrope i sveta. Praznici su povoljna prilika da se čuju.
- Prijatelj sam sa stotinama nekadašnjih saigrača i onih koji su mi bili protivnici. Čujem se sa velikim brojem njih, teško mogu sa svima. Diskutujemo o određenim temama, često i o fudbalu. Najpopularniji sport pružio mi je priliku da proputujem svetom i upoznam veliki broj ljudi. Igrao sam za osam inostranih klubova, upoznao strance sa svih kontinenata, različitih vera, nacija, što je ogromno iskustvo i privilegija. Sebe smo obogaćivali na neki način.
Jubilarnu 100. utakmicu u dresu državnog tima odigrao je 2006. na Mondijalu u Nemačkoj, kad je selektor bio Ilija Petković. Od reprezentacije se oprostio u prijateljskom meču protiv Bugara 2008. kada je dva puta tresao mrežu komšija. Ostvario je, zaista, uspehe za poštovanje.
- Igranje za državnu selekciju uvek je od posebnog značaja i nosi ogromnu težinu. Broj utakmica i golova zaista su impozantni, pogotovo ako uzmem u obzir da se u ono vreme nije igralo toliko utakmica na godišnjem nivou kao danas. Praktično sam za reprezentaciju igrao 12 godina kod više selektora, svi su računali na mene. Trudio sam se da uvek pružim maksimum. Suština i jeste da ako igrate za državni tim svoje zemlje, da date maksimum. Uvek sam davao najviše što sam mogao.
Bio je pomoćnik selektora Crne Gore, potpredsednik FSS, direktor mlađih i A selekcije Srbije, trener Partizana (uveo ga je u Ligu Evrope), sedeo je i na klupi Olimpije iz Ljubljane, sada je selektor BiH. Prvi trenerski trofej osvojio je 2019. godine kad je sa crno-belima u finalu kupa savladao Crvenu zvezdu. Možda je pred najvećim izazovom u postigračkoj karijeri sada, odnosno u martu kad 21. u Zenici bude izveo reprezentaciju BiH na teren protiv Ukrajine u polufinalu baraža Lige nacija. Zmajevima su potrebne dve pobede za odlazak na EURO. Ukoliko pobedi Ukrajince izabranici Sava Miloševića sastaće se sa Izraelom ili Islandom u meču čiji će ulog biti plasman na kontinentalni šampionat.
- Uvek sam pred sebe postavljao najviše ciljeve. Moj fokus je trenutno samo na baražu. Trudim se da to prenesem i na igrače. Svi smo svesni prilike i težine zadatka. Verujem da uz maksimalno angažovanje, koncentraciju, taktičku disciplinu i voljni momenat možemo da odemo u Nemačku.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
