Саво Милошевић је директно из Подриња из Јање прешао у Партизан. У иностранству је, као мало ко, провео 14 година, али црно-бели су љубав која не пролази. Сања да репрезентацију БиХ кроз бараж одведе на Европско првенство наредне године у Немачкој.
Фудбалски сан као и сваки други сан, дакле, и сан Сава Милошевића заправо је животна стварност од које се не бежи, а и зашто би?! Једва пунолетан, прешао је у Партизан, дошао из родне Бијељине, и одмах се међу вршњацима наметнуо као голгетер што је касније само још дограђивао.
И заиста је постао европски стрелац пред којим су се сви одреда клањали. Одиграо је близу 660 званичних утакмица, постигао више од 300 голова у дресу Београђана, Астон Виле, Сарагосе, Еспањола, Селте, Осасуне, Рубина из Казања, све до 102 утакмице за репрезентацију СР Југославије, Србије и Црне Горе и Србије. Тешко је наћи сличан пример у европском фудбалу.
Предстоје бројни празници, вероватно је талас претпразничног расположења запљуснуо и Милошевића, уз жељу да му наредни период донесе испуњење свих жеља.
- Како године иду, а сад сам у озбиљним годинама, окренуо сам „петицу”, жеље се сведу суштински и своде се на то да будемо сви живи и здрави. Прво наша деца, па онда и сви ми са њима. На нама је да учинимо све што је до нас да се те жеље остваре. У сваком случају, као што желим сродницима и пријатељима и свим вашим читаоцима желим добро здравље, успех и срећу. Све друго како буде - каже Саво.
Рођен је 2. септембра 1973. у Бијељини. Хусреф Мусемић је из Јање, али пре Сарајева и Црвене звезде афирмацију је стекао у Раднику. Адмир Смајић је пре Партизана такође носио дрес тима из Бијељине. Саво није, одмах је из Јање дошао у Партизан.
- Почео сам да играм у млађим селекцијама Подриња. Млада репрезентација Југославије играла је квалификациону утакмицу против Велса. Тад сам дебитовао за први тим Подриња са 14 година у пријатељском мечу против селекције тадашње наше земље. Постигао сам гол. Тадашњи селектор младих, чувени Иван Чабриновић препоручио ме је кадетској селекцији Југославије. Почео сам да играм и тако је све кренуло - присећа се Милошевић.
За први тим Партизана дебитовао је са 19 година. У првој сезони постигао је импозантних 14 голова, а онда наредне две сезоне био је први стрелац шампионата. Један је од најзаслужнијих за Партизанову другу дуплу круну у сезони 1993/94. У црно–белом дресу одиграо је 98 првенствених утакмица и постигао је 65 голова.
- Презадовољан сам кад чујем и видим све те бројке. Жао ми је што сам прерано отишао из Партизана. Практично сам имао 21 и по годину кад сам отишао у Астон вилу. Те бројке за три сезоне су феноменалне. Партизан је за мене нешто посебно. Многи су покушавали да објасне ту љубав, али један од највећих, најпознатијих и најпризнатијих навијача црно-белих Душко Радовић је најбоље рекао: „за све навија, али Партизан се воли”.
ДЕЦА САМА БИРАЈУ ПУТ
Савин син Никола је талентован је за спорт, али тешко ће да достигне очеве домете.
- Моја деца имају свој пут. Не бих то мешао. За мене је најбитније да су добри људи. Живимо у тешким и изазовним временима, па је најбитније да су лепо васпитани. Наравно, имају своје животе. На нама је било да их оспособимо за то. Мислим да смо у доброј мери успели и сада је све на њима.
Освојио је са Партизаном две титуле и један трофеј победника купа.
- Сваки трофеј освојен са великим клубом је значајан и драгоцен. Можда титуле имају већу вредност. Та друга година кад смо освојили дуплу круну била је посебна. Отишли су Пеђа Мијатовић, Славиша Јокановић, Бранко Брновић, Буда Вујачић и мало ко је веровао да можемо доћи до дупле круне. Отишли су најбољи и најискуснији играчи, али ми млађи смо изнели терет одговорности и успели смо. Зато су та два трофеја и највреднија.
Вечити дербији у његово време били су већи и лепши него што су данас. Саво је три пута погодио мрежу Црвене звезде на 14 утакмица. За актера оног времена много тога је представљала највећа светковина нашег фудбала.
- Дерби је временом постао институција. Било је тако и пре моје генерације, захваљујући многим великим играчима. Створен је ривалитет који је до пре пар година био здрав. Нажалост, у последње време иде се дотле да се противник унизи. Институција и даље постоји, али треба је неговати и чувати да би нам вечно трајала.
Блиставе партије у Партизану препоручиле су га бројним иностраним клубовима. Прешао је у Астон Вилу, играо у више шпанских клубова, једно време био у Италији, у Русији је завршио каријеру. Рубин је са њим у тиму први пут постао шампион, а његов гол против Сатурна промовисао је тај клуб у шампиона Русије.
- После тог поготка сам завршио каријеру. Кад сам постигао гол за титулу одмах сам помислио да је доста од мене. Податак на који сам највише поносан је да сам константно играо у иностранству. Чак 13 сезона био сам у најјачим европским и светским лигама: енглеској, шпанској и италијанској. Е сад, колико сам успео, какав сам био играч, нека други оцене.
За нашу репрезентацију под именима СР Југославија, Србија и Црна Гора и Србија, играо је 102 пута, постигао је 37 голова. На Европском првенству 2000. био је, заједно са Патриком Клајвертом, најбољи стрелац шампионата са пет голова, с тим што је одиграо један меч мање од Холанђанина.
ФУДБАЛСКИ ПРИЈАТЕЉИ ШИРОМ СВЕТА
Саво има пријатеља на све стране, чак и Црвеној звезди и широм некадашње Југославије, Европе и света. Празници су повољна прилика да се чују.
- Пријатељ сам са стотинама некадашњих саиграча и оних који су ми били противници. Чујем се са великим бројем њих, тешко могу са свима. Дискутујемо о одређеним темама, често и о фудбалу. Најпопуларнији спорт пружио ми је прилику да пропутујем светом и упознам велики број људи. Играо сам за осам иностраних клубова, упознао странце са свих континената, различитих вера, нација, што је огромно искуство и привилегија. Себе смо обогаћивали на неки начин.
Јубиларну 100. утакмицу у дресу државног тима одиграо је 2006. на Мондијалу у Немачкој, кад је селектор био Илија Петковић. Од репрезентације се опростио у пријатељском мечу против Бугара 2008. када је два пута тресао мрежу комшија. Остварио је, заиста, успехе за поштовање.
- Играње за државну селекцију увек је од посебног значаја и носи огромну тежину. Број утакмица и голова заиста су импозантни, поготово ако узмем у обзир да се у оно време није играло толико утакмица на годишњем нивоу као данас. Практично сам за репрезентацију играо 12 година код више селектора, сви су рачунали на мене. Трудио сам се да увек пружим максимум. Суштина и јесте да ако играте за државни тим своје земље, да дате максимум. Увек сам давао највише што сам могао.
Био је помоћник селектора Црне Горе, потпредседник ФСС, директор млађих и А селекције Србије, тренер Партизана (увео га је у Лигу Европе), седео је и на клупи Олимпије из Љубљане, сада је селектор БиХ. Први тренерски трофеј освојио је 2019. године кад је са црно-белима у финалу купа савладао Црвену звезду. Можда је пред највећим изазовом у постиграчкој каријери сада, односно у марту кад 21. у Зеници буде извео репрезентацију БиХ на терен против Украјине у полуфиналу баража Лиге нација. Змајевима су потребне две победе за одлазак на ЕУРО. Уколико победи Украјинце изабраници Сава Милошевића састаће се са Израелом или Исландом у мечу чији ће улог бити пласман на континентални шампионат.
- Увек сам пред себе постављао највише циљеве. Мој фокус је тренутно само на баражу. Трудим се да то пренесем и на играче. Сви смо свесни прилике и тежине задатка. Верујем да уз максимално ангажовање, концентрацију, тактичку дисциплину и вољни моменат можемо да одемо у Немачку.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
