EKSKLUZIVNO - Bogdanović: Nisam maštao da budem Bodiroga, hteo sam da budem Peđa

Vođa se ne stvara, već se rađa. Lider autoritet ne postiže galamom i bezobrazlukom, već autoritet gradi primerom. I prvi je među jednakima.

Upravo takvog vođu u Bogdanu Bogdanoviću imala je reprezentacija Srbije na Svetskom prvenstvu na Filipinima. I sve je, na parketu i van njega, funkcionisalo onako kako smo decenijama navikli od košarkaških osvajača. Plenili su igrom, borbenošću, ponašanjem, odgovornošću. Bili su na nivou slavnih prethodnika. Čak i kad su u finalu naišli na trenutno uspešniju, ali ne i bolju Nemačku.

I zato nemojte da vas čudi, ako ste posle Mundobasketa na basketaškim terenima širom Srbije mnogo češće nego ranije, čuli deci kako posle pogotka, uzvikuju: Bogdaaan, Nikola Milutinov, Aleksaaa... S pravom su postali su uzori.

Primer Luke Dončića možda i najbolje svedoči o tome da na Balkanu, pa i u Evropi, nikakvim individualnim i klupskim, ne možete da se etablirate kao istinska zvezda i uzor, ukoliko ne uradite nešto sa reprezentacijom. U Srbiji je tako već decenijama. Počev od generacije Kićanovića, Slavnića i Dalipagića, preko Đorđevića, Divca, Paspalja, Danilovića, pa Bodiroge, Stojakovića, Rebrače, preko Teodosića i drugova, sve do današnje generacije. Sa Bogdanovićem na čelu.

A Bogdan je osvajao. Sa Partizanom – Srbiju i region. Sa fenerbahčeom – Evropu. Sa reprezentacijom srebra na evropskom i svetskim prvenstvima i Olimpijskim igrama. O nemerljivoj razlici u emociji prilikom pobeđivanja sa klubovima i državnim timom, Bogdanović kaže:

- Klupske sezone su dugačke. Mnogo je faktora, bukvalno kao da je drugačije takmičenje. Kad je reč o klubovima tu se rukovodite i finansijskim interesima. Da nema toliko para u Americi, ne znam da li bi bilo toliko internacionalaca ovde, kao što je to bio slučaj ranijih decenija kad ih je dolazilo mnogo manje. Nije reč samo o tome što igraš za svoju zemlju. Satisfakciji koju nosi igranje u reprezentaciji je nešto čemu su nas naučili košarkaški preci. Kao deci kad smo sanjali šta ćemo biti kad porastemo, sport nam bio zdrav put za odrastanje, put na kom pronađeš normalne ljude za uzore. Nije to bila jedina opcija, ali je bila jedna od zdravih priča.

Osvajački put Bogdanović je počeo pre 13 godina kad je na SP juniora osvojio srebrnu medalju. I od tada se uvek odazivao pozivu Ivkovića, Đorđevića, Kokoškova, Pešića, čak i kad nije bio najzdraviji. Preskočio je samo Eurobasket prošle godine, zbog operacije. Sa takmičenja nosi brojne uspomene.

- Sve je krenulo iz takmičenja. U kadetskom uzrastu nisam bio pozivan u državni tim. Veliki sam takmičar, volim da se nadmećem, ali u mlađim kategorijama nekako nisam uspeo da dođem na scenu da me neko vidi. Kad si tako mlad, pratiš sve, ko igra, ko je dobio poziv... Naravno, misliš da si bolji od tih igrača koji su na spisku. Uvek mi je bilo pomalo krivo što nisam mogao da se iskažem i na taj način.

Na pitanje da li mu je to predstavljalo dodatni teret ili je osnažilo motivaciju, odgovara bez premišljanja:

- Iskreno, više motiv. Nikad mi nije bio teret, jer sam razmišljao da će doći nova prilika. Uvek sam na to gledao pozitivno, ove nisi uspeo, idemo dalje sledeće godine. Hteo sam da se izborim, da pronađem put, imao sam želju i motivaciju, ali sam imao i sreću da budem sa sjajnim saigračima i u mlađim kategorijama. Nije bilo nekih problematičnih ličnosti. I došli smo do uspeha. U prvoj godini kad sam igrao za reprezentaciju bili smo četvrti, ali ja sam to smatrao kao jedan od naših malih uspeha. Nismo uspeli da uzmemo medalju, bili smo četvrti u Evropi, u polufinalu izgubili od Litvanije tada najjače na kontinentu i posle od Letonije. Ali, ta ekipa je kad smo malo odrasli, sa novim trenerima, već sledeće godine bili drugi na svetskom prvenstvu.

Priču o reprezentaciji nastavio je rečima da poziciju za koju se izborio nije želeo da ispusti.

- Kako sam razmišljao u početku, tako mislim i sada kad sam u seniorskoj selekciji. Volim da budem tu zbog druženja. U klubovima su svi igrači dovedeni iz različitih situacija, nema druženja, ima i nepoverljivosti i ne možeš toliko da se otvoriš prema saigračima, kao u reprezentaciji gde je potpuno drugačija priča. Svi predstavljate svoju zemlju, pričate istim jezikom, imate svoje neke fore, fazone, jednostavno se bolje slažete nego u klubu. Samim tim je i bolja atmosfera.

Saglasan je sa ocenom da atmosfera u reprezentaciji ne zavisi od rezultata i da je drugarstvo bilo jednako i na kvalifikacijama u Pioniru, OI u Riju, SP u Kini i sad u Manili. I da se, jednostavno nekad kockice ne poklope, kao što je bio slučaj na EP u Turskoj kad je zbog brojnih povreda izmaklo zlato.

- Ljudi ne znaju kako je u svlačionici, kako je proći kroz taj period i biti mesec i po, dva zajedno. Pogotovo, što si stariji više shvataš kolika je žrtva kad ljudi imaju porodice i manje vremena. A opet nađu dva, dva i po meseca i izdvoje vreme za reprezentaciju. Niko tu ne dolazi samo zbog rezultata, nego zato što su od čuli da se dobro trenira i radi, da je odlična atmosfera i druženje. Naravno, svako ko se takmiči želi da napravi što bolji rezultat. Niko tamo ne dolazi šale radi. Mislim da ljudi gledaju samo krajnji rezultat, ali ne i kako se slaže ekipa, podiže forma, kako se trenira, kakvi su odnosi igrača i trenera, kakvo je celokupno stanje u košarci...

Na red je došlo i „zasićenje” od konstantnog igranja bez odmora.

- Svi imamo svoje limite. Generalno sam izuzetno motivisan za rad i takmičenje, ali imao sam i faze kad mi se nije toliko treniralo. Uradim trening zbog sebe, trenera, obaveze, jer sam profesionalac, ali ne sa željom kakvu sam nekad imao ili sad imam. Jednostavno, svi prolazimo kroz razne faze u životu i karijeri, nekad je potrebno da se nešto desi kako bi izvukao pouke. A, najviše naučiš kroz neke pauze i najgore situacije. Imao sam sreću u nesreći, kad sam morao da se operišem i bio prinuđen na pauzu. Ona mi je pomogla da se smirim, da se sve slegne. Kad konstantno igraš zaslepljen si raznim stvarima i to utiče na život, motivaciju, želju... Izađeš iz sezone, onda se takmičiš leti, pa ponovo počinje sezona, pa novo leto... I tako stalno, stalno si u takmičenju i nemaš vremena da se restartuješ.

I tu se vratio na početak, odnosno na ključni faktor uspešnog posla.

- Mnogi misle, odmori malo, idi na more par dana, ali kad se vratiš s mora, svi momci su spremni, zategnuti, dolaze sa priprema od tri meseca i ne moraju da se odmah takmiče... Zato i naglašavam da je na početku uvek najvažnije da postoji želja da budeš tu, za ostalo ćemo se dogovoriti. Taj motiv je presudan jer svojim odnosom i drugima pomažeš da rade bolje, jedni druge guramo.

Još u Partizanu bio je momak za primer. Mlađi su se ugledali na njega, upijali stvari koje je radio na treningu i pokušavali da ih ponove. Čini se, ipak, da je posle Manile bilo najizraženije koliki je uzor. Sa jedne strane to je satisfakcija za trud koji je ulagao godinama, sa druge velika odgovornost.

- Prvo, kada sam bio mlađi imao sam sreću da imam dobre mentore, trenere, saigrače. Mogao sam da vidim šta je ispravno i odatle kreće sve. Nije da sam sve izabrao i ceo svoj put nacrtao, nego su zaslužni i ljudi oko mene. Nisam to možda tada video, sa ovim iskustvom vidim bolje. Sad, ne mogu da biram kome sam idol, to sam nekako prevazišao. Odgovornost je nametnuta još u mladosti, imao sam je  još kad sam igrao u Partizanu. Naučiš da moraš da se ponašaš pristojno, budeš uredan, da znaš šta radiš u svakom momentu. Jer nisi samo ime i prezime, nego si neki brend koji predstavlja i klub, porodicu, državu.

Ove godine bio je i kapiten, primer kako treba nositi traku.

- Nikad u karijeri mi nije bio cilj da budem kapiten. Nije mi teret, ali nikad nisam hteo da budem vođa u tom pogledu. Nisam maštao da budem Bodiroga, više sam hteo da budem Peđa, da dajem svoje, trudim se i igram maksimalno. A voditi celu ekipu, to je mnogo teži posao. Kad sam dobio ovu uloga, u početku se i nisam najbolje snalazio. Mislio sam da treba da pričam, međutim vremenom sam shvatio da treba samo da radim ono što najbolje znam, fokusiram se na svoj posao i da će ljudi pratiti ako žele. Jer, nikoga ko ne želi ne možete da naterate. Čini mi se da me je ekipa ispratila u tom pogledu...

Manila je bila sjajna prezentacija Srbije, vratila je veru u zemlju košarke.

- Mislim da će vremenom taj rezultat još više dobiti na značaju svima nama koji smo igrali, ali navijačima. Ponovio bih da je pre svega reč o fenomenalnoj grupi momaka. Već sam posle prvenstva rekao da nikad nisam bio u boljoj ekipi, gde je sloga bila na tako visokom nivou, gde je nije fraza „svi za jednog, jedan za sve”. Još mi draže da je uspeh rezultat došao sa dobrim saigračima i dobrim ljudima. Uživao sam svakog dana, susretali smo se sa preprekama i problemima, ali mislim da bismo svi isto ponovili. Nadam se da smo igrama i odnosom doneli deci želju i motiv, pokazali da ne mora da se bude u NBA da bi bio uspešan. Bilo je i igrača koji nisu imali klubove, pa su posle šampionata potpisali. Generalno i to prvenstvo je pokazalo da je bilo dosta igrača koji su potpisali ugovore posle prvenstva.

Bogdanović ima iskustvo sa Olimpijskih igara. Slaže se sa ocenom da je osnov svega da svi budu zdravi na kraju sezone, kako bi mogli da se okupe u najjačem sastavu. Ali i konstatacijom da je uspeh, bacio u zaborava slabije rezultate iz prethodnih godina i ponovo stvorio euforično raspoloženje navijača i očekivanja da je medalju lako osvojiti.

- Kao što ste rekli mislim da je to lepa prilika za nas da se skupimo i zaigramo u najboljem mogućem sastavu, jer su Olimpijske igre nešto posebno, drugačije takmičenje. Zaboravlja se da se ekipa koja je imala neuspeh na evropskom, izborila za svetsko, gde smo mi napravili rezultat. I da je pobedila dve vrlo bitne utakmice - u Turskoj i Grčku u Beogradu. A to teško sagledati u kratkom vremenskom periodu. I na kraju smo se u ove dve godine plasirali na Olimpijske igre, što je mnogo teško. Voleo bih da taj rezultat nagradimo, prevaziđemo sami sebe i da dođemo do novog uspeha. Sad je na treneru, njemu će biti najteže, treba da izabere ko je zaslužio, ko treba da bude u timu, ko ne treba. Pritisak prebacujem na njega – kaže Bogdanović uz osmeh.

Razgovor smo zaključili poželevši mu u novoj godini zdravlja, mnogo dobrih partija i zlato u Parizu. Uz naglasak da bi svaka medalja sijala jednako kao najsjajnija.

- Hvala. Trudićemo se da bude zlato. Znam samo da ćemo svi dati sve od sebe.