ЕКСКЛУЗИВНО - Богдановић: Нисам маштао да будем Бодирога, хтео сам да будем Пеђа

Вођа се не ствара, већ се рађа. Лидер ауторитет не постиже галамом и безобразлуком, већ ауторитет гради примером. И први је међу једнакима.

Управо таквог вођу у Богдану Богдановићу имала је репрезентација Србије на Светском првенству на Филипинима. И све је, на паркету и ван њега, функционисало онако како смо деценијама навикли од кошаркашких освајача. Пленили су игром, борбеношћу, понашањем, одговорношћу. Били су на нивоу славних претходника. Чак и кад су у финалу наишли на тренутно успешнију, али не и бољу Немачку.

И зато немојте да вас чуди, ако сте после Мундобаскета на баскеташким теренима широм Србије много чешће него раније, чули деци како после поготка, узвикују: Богдааан, Никола Милутинов, Алексааа... С правом су постали су узори.

Пример Луке Дончића можда и најбоље сведочи о томе да на Балкану, па и у Европи, никаквим индивидуалним и клупским, не можете да се етаблирате као истинска звезда и узор, уколико не урадите нешто са репрезентацијом. У Србији је тако већ деценијама. Почев од генерације Кићановића, Славнића и Далипагића, преко Ђорђевића, Дивца, Паспаља, Даниловића, па Бодироге, Стојаковића, Ребраче, преко Теодосића и другова, све до данашње генерације. Са Богдановићем на челу.

А Богдан је освајао. Са Партизаном – Србију и регион. Са фенербахчеом – Европу. Са репрезентацијом сребра на европском и светским првенствима и Олимпијским играма. О немерљивој разлици у емоцији приликом побеђивања са клубовима и државним тимом, Богдановић каже:

- Клупске сезоне су дугачке. Много је фактора, буквално као да је другачије такмичење. Кад је реч о клубовима ту се руководите и финансијским интересима. Да нема толико пара у Америци, не знам да ли би било толико интернационалаца овде, као што је то био случај ранијих деценија кад их је долазило много мање. Није реч само о томе што играш за своју земљу. Сатисфакцији коју носи играње у репрезентацији је нешто чему су нас научили кошаркашки преци. Као деци кад смо сањали шта ћемо бити кад порастемо, спорт нам био здрав пут за одрастање, пут на ком пронађеш нормалне људе за узоре. Није то била једина опција, али је била једна од здравих прича.

Освајачки пут Богдановић је почео пре 13 година кад је на СП јуниора освојио сребрну медаљу. И од тада се увек одазивао позиву Ивковића, Ђорђевића, Кокошкова, Пешића, чак и кад није био најздравији. Прескочио је само Еуробаскет прошле године, због операције. Са такмичења носи бројне успомене.

- Све је кренуло из такмичења. У кадетском узрасту нисам био позиван у државни тим. Велики сам такмичар, волим да се надмећем, али у млађим категоријама некако нисам успео да дођем на сцену да ме неко види. Кад си тако млад, пратиш све, ко игра, ко је добио позив... Наравно, мислиш да си бољи од тих играча који су на списку. Увек ми је било помало криво што нисам могао да се искажем и на тај начин.

На питање да ли му је то представљало додатни терет или је оснажило мотивацију, одговара без премишљања:

- Искрено, више мотив. Никад ми није био терет, јер сам размишљао да ће доћи нова прилика. Увек сам на то гледао позитивно, ове ниси успео, идемо даље следеће године. Хтео сам да се изборим, да пронађем пут, имао сам жељу и мотивацију, али сам имао и срећу да будем са сјајним саиграчима и у млађим категоријама. Није било неких проблематичних личности. И дошли смо до успеха. У првој години кад сам играо за репрезентацију били смо четврти, али ја сам то сматрао као један од наших малих успеха. Нисмо успели да узмемо медаљу, били смо четврти у Европи, у полуфиналу изгубили од Литваније тада најјаче на континенту и после од Летоније. Али, та екипа је кад смо мало одрасли, са новим тренерима, већ следеће године били други на светском првенству.

Причу о репрезентацији наставио је речима да позицију за коју се изборио није желео да испусти.

- Како сам размишљао у почетку, тако мислим и сада кад сам у сениорској селекцији. Волим да будем ту због дружења. У клубовима су сви играчи доведени из различитих ситуација, нема дружења, има и неповерљивости и не можеш толико да се отвориш према саиграчима, као у репрезентацији где је потпуно другачија прича. Сви представљате своју земљу, причате истим језиком, имате своје неке форе, фазоне, једноставно се боље слажете него у клубу. Самим тим је и боља атмосфера.

Сагласан је са оценом да атмосфера у репрезентацији не зависи од резултата и да је другарство било једнако и на квалификацијама у Пиониру, ОИ у Рију, СП у Кини и сад у Манили. И да се, једноставно некад коцкице не поклопе, као што је био случај на ЕП у Турској кад је због бројних повреда измакло злато.

- Људи не знају како је у свлачионици, како је проћи кроз тај период и бити месец и по, два заједно. Поготово, што си старији више схваташ колика је жртва кад људи имају породице и мање времена. А опет нађу два, два и по месеца и издвоје време за репрезентацију. Нико ту не долази само због резултата, него зато што су од чули да се добро тренира и ради, да је одлична атмосфера и дружење. Наравно, свако ко се такмичи жели да направи што бољи резултат. Нико тамо не долази шале ради. Мислим да људи гледају само крајњи резултат, али не и како се слаже екипа, подиже форма, како се тренира, какви су односи играча и тренера, какво је целокупно стање у кошарци...

На ред је дошло и „засићење” од константног играња без одмора.

- Сви имамо своје лимите. Генерално сам изузетно мотивисан за рад и такмичење, али имао сам и фазе кад ми се није толико тренирало. Урадим тренинг због себе, тренера, обавезе, јер сам професионалац, али не са жељом какву сам некад имао или сад имам. Једноставно, сви пролазимо кроз разне фазе у животу и каријери, некад је потребно да се нешто деси како би извукао поуке. А, највише научиш кроз неке паузе и најгоре ситуације. Имао сам срећу у несрећи, кад сам морао да се оперишем и био принуђен на паузу. Она ми је помогла да се смирим, да се све слегне. Кад константно играш заслепљен си разним стварима и то утиче на живот, мотивацију, жељу... Изађеш из сезоне, онда се такмичиш лети, па поново почиње сезона, па ново лето... И тако стално, стално си у такмичењу и немаш времена да се рестартујеш.

И ту се вратио на почетак, односно на кључни фактор успешног посла.

- Многи мисле, одмори мало, иди на море пар дана, али кад се вратиш с мора, сви момци су спремни, затегнути, долазе са припрема од три месеца и не морају да се одмах такмиче... Зато и наглашавам да је на почетку увек најважније да постоји жеља да будеш ту, за остало ћемо се договорити. Тај мотив је пресудан јер својим односом и другима помажеш да раде боље, једни друге гурамо.

Још у Партизану био је момак за пример. Млађи су се угледали на њега, упијали ствари које је радио на тренингу и покушавали да их понове. Чини се, ипак, да је после Маниле било најизраженије колики је узор. Са једне стране то је сатисфакција за труд који је улагао годинама, са друге велика одговорност.

- Прво, када сам био млађи имао сам срећу да имам добре менторе, тренере, саиграче. Могао сам да видим шта је исправно и одатле креће све. Није да сам све изабрао и цео свој пут нацртао, него су заслужни и људи око мене. Нисам то можда тада видео, са овим искуством видим боље. Сад, не могу да бирам коме сам идол, то сам некако превазишао. Одговорност је наметнута још у младости, имао сам је  још кад сам играо у Партизану. Научиш да мораш да се понашаш пристојно, будеш уредан, да знаш шта радиш у сваком моменту. Јер ниси само име и презиме, него си неки бренд који представља и клуб, породицу, државу.

Ове године био је и капитен, пример како треба носити траку.

- Никад у каријери ми није био циљ да будем капитен. Није ми терет, али никад нисам хтео да будем вођа у том погледу. Нисам маштао да будем Бодирога, више сам хтео да будем Пеђа, да дајем своје, трудим се и играм максимално. А водити целу екипу, то је много тежи посао. Кад сам добио ову улога, у почетку се и нисам најбоље сналазио. Мислио сам да треба да причам, међутим временом сам схватио да треба само да радим оно што најбоље знам, фокусирам се на свој посао и да ће људи пратити ако желе. Јер, никога ко не жели не можете да натерате. Чини ми се да ме је екипа испратила у том погледу...

Манила је била сјајна презентација Србије, вратила је веру у земљу кошарке.

- Мислим да ће временом тај резултат још више добити на значају свима нама који смо играли, али навијачима. Поновио бих да је пре свега реч о феноменалној групи момака. Већ сам после првенства рекао да никад нисам био у бољој екипи, где је слога била на тако високом нивоу, где је није фраза „сви за једног, један за све”. Још ми драже да је успех резултат дошао са добрим саиграчима и добрим људима. Уживао сам сваког дана, сусретали смо се са препрекама и проблемима, али мислим да бисмо сви исто поновили. Надам се да смо играма и односом донели деци жељу и мотив, показали да не мора да се буде у НБА да би био успешан. Било је и играча који нису имали клубове, па су после шампионата потписали. Генерално и то првенство је показало да је било доста играча који су потписали уговоре после првенства.

Богдановић има искуство са Олимпијских игара. Слаже се са оценом да је основ свега да сви буду здрави на крају сезоне, како би могли да се окупе у најјачем саставу. Али и констатацијом да је успех, бацио у заборава слабије резултате из претходних година и поново створио еуфорично расположење навијача и очекивања да је медаљу лако освојити.

- Као што сте рекли мислим да је то лепа прилика за нас да се скупимо и заиграмо у најбољем могућем саставу, јер су Олимпијске игре нешто посебно, другачије такмичење. Заборавља се да се екипа која је имала неуспех на европском, изборила за светско, где смо ми направили резултат. И да је победила две врло битне утакмице - у Турској и Грчку у Београду. А то тешко сагледати у кратком временском периоду. И на крају смо се у ове две године пласирали на Олимпијске игре, што је много тешко. Волео бих да тај резултат наградимо, превазиђемо сами себе и да дођемо до новог успеха. Сад је на тренеру, њему ће бити најтеже, треба да изабере ко је заслужио, ко треба да буде у тиму, ко не треба. Притисак пребацујем на њега – каже Богдановић уз осмех.

Разговор смо закључили пожелевши му у новој години здравља, много добрих партија и злато у Паризу. Уз нагласак да би свака медаља сијала једнако као најсјајнија.

- Хвала. Трудићемо се да буде злато. Знам само да ћемо сви дати све од себе.