Dušan Mandić: Pariz novogodišnja želja

 „Ima Boga, Bog sve vidi”, reči su koje je Dušan Mandić izgovorio pred kamerama posle pobede nad Španijom u polufinalu Olimpijskih igara u Tokiju i praktično postao miljenik nacije.

Sudijski kriterijum je u najmanju ruku bio upitan, a neregularan gol priznat Furiji bio je motiv više, koji je dodatno razbuktao već probuđen plamen u našim reprezentativcima, predvođenim upravo brilijantnim Mandićem. Ljudi su, može se slobodno reći, bili očarani igrom levorukog bombardera, ali još i više njegovom spontanošću i gospodstvom kojim je plenio van bazena, no krenimo redimo.

Mandić je rođen u Kotoru, najlepšem gradu Boke, u kojem je kako je Dušan jednom izjavio, situacija vrlo jasna, a to je da „ili da budete pomorac ili igraš vaterpolo”. On se odlučio za ovo drugo i nije pogrešio, jer je izrastao u jednog od najboljih koji su igrali ovu igru.

Međutim, kao i svaki muškarac u Boki, i te kako se razume i u ribarenje, ali će to ostaviti za posle karijere, da može mirno da sedi na barci i s ponosom naslednicima priča kako je odrastao uz velike asove poput Filipa Filipovića, Dejan Savića, Andrije Prlainovića, Slobodana Nikića i ostale.

Da je šampionski igrač, pokazalo se već u kotorskom Primorcu, koji je u sezoni 2009-2010 u finalu Lige šampiona poražen od slavnog Pro Reka. Usledio je prelazak u beogradski Partizan, i praktično u prvoj ozbiljnoj seniorskoj sezoni, osvojena je titula prvaka Evrope na klupskom nivou.

Da je samo nebo granica za momka iz Boke, pokazalo se godinu kasnije na Olimpijskim igrama u Londonu (2012), kada je sa Delfinima osvojio bronzanu medalju i tada su već svi znali o kakvom se biseru srpskog i svetskog vaterpola radi.

Uspesi, medalje i priznanja su se ređali jedan za drugim, sve do prošlog leta, kada je Mandić odlučio da zbog niza neprijatnosti propusti tadašnje reprezentativne akcije. Sada je opet tu da svojom sigurnošću i autoritetom predvodi novu generaciju.

- Izuzetno težak period je iza mene. Shodno tome, kroz kakvu agoniju smo prolazili i moja porodica i ja tih par meseci, bilo je sasvim očekivano da ću propustiti jedno reprezentativno leto. Okupili smo se opet sa jasnim ciljem da se plasiramo na Olimpijske igre u Parizu. Daćemo sve od sebe da u tom cilju i uspemo. Ekipa je mlada, potrebno je vreme da se uigramo i da postanemo tim, ali idemo korak po korak - rekao je Mandić.

Nema sumnje da je proteklo leto bilo prilično turbulentno za srpskog asa, koji je na nesvakidašnji način odstranjen iz ekipe Novog Beograda, uz nedovoljno jasno obrazloženje, kako njemu, tako ni sportskoj javnosti.

- Doživeo sam jednu nesvakidašnju situaciju. U početku mi je bilo zabranjeno da treniram, dok je kasnije doneta odluka da se priključim razvojnom timu, koji čine mladi igrači. Trenirali smo u terminu kada je vežbao i prvi tim, što znači da smo delili bazen na „11. aprilu”. Ispoštovao sam sve što je bilo do mene, pa i takvu odluku. Možda su neki verovali da će da me ponize na taj način, a zapravo su oni pali u očima ostalih mladih vaterpolista i njihovih roditelja. Šta ti mladi sportisti da misle, kako će se s njima postupati u budućnosti, kako da budu motivisani da uspeju u zemlji i u klubu gde jednog dugogodišnjeg reprezentativca, dvostrukog olimpijskog šampiona, bespravno izbace iz tima u sred sezone i pritom mu sve zabrane!? Moj povratak u Beograd, kao i u srpski vaterpolo, trebalo je da bude najlepši deo karijere, međutim. bio je najteži - naveo je jedan od najboljih vaterpolista današnjice.

Ako se priča o lepšim temama, onda su to svakako Olimpijske igre. Srbija je dvostruki uzastopni osvajač najsjajnijeg odličja, a Mandić se može smatrati jednim od najzaslužnijih za ovaj poduhvat, iako će skromno reći da su svi jednako doprineli tome.

Gorostas iz Kotora je u polufinalu sa Španijom u Tokiju imao 100% učinak, postigavši tri gola iz isto toliko pokušaja, a na nešto više od minut do kraja je razornim udarcem probio odbrau Furije i golmana Danijela Lopeza Pineda i doneo Srbiji izjednačenje.

U borbi za zlatnu medalju protiv selekcije Grčke, može se slobodno reći da je golom za 13:10 i definitivno slomio Helene, a po završetku je ponovo izgovorio kultnu rečenicu, koja je ovog puta glasila: „Hoće li neko na vaterpolo”, i tad je postao apsolutna motivacija svakom ko se bavi ovim sportom.

- Znam da sam ih motivisao, jer čak i danas dobijam poruke od velikog broja mladih igrača, ne samo iz Srbije, već i iz inostranstva. Deca mi šalju snimke svojih golova, pitaju za savete u vezi igre... Presrećan sam što sam na neki način uspeo da doprem do te dece, i da ih podstaknem da treniraju - kazao je srpski reperzentativac.

Za kraj je Dušan rekao koje su mu novogodišnje želje za predstojeću 2024.

- Pre svega, svim čitaocima „Sportskog žurnala” i redakciji želim puno zdravlja, sreće i uspeha, sve ono što bih i sebi poželeo. Takođe, velika lična želja je da se plasiramo na Olimpijske igre, a zatim korak po korak, do možda ostvarenja novog sna - zaključio je Mandić.

Nastaviće da bude motivacija, igrač koji traži loptu u teškim situacijama, neko ko se ne libi da uputi udarac, kada je najteže. Nastaviće da bude dobar suprug, ponosni otac, a pre svega veliki čovek, kojeg ne mogu slomiti nedaće i nepravde. Nastaviće da trese mreže, a mi možemo da budemo srećni što smo gledali vaterpolo u periodu dok je igrao - Dušan Mandić.