Душан Мандић: Париз новогодишња жеља

 „Има Бога, Бог све види”, речи су које је Душан Мандић изговорио пред камерама после победе над Шпанијом у полуфиналу Олимпијских игара у Токију и практично постао миљеник нације.

Судијски критеријум је у најмању руку био упитан, а нерегуларан гол признат Фурији био је мотив више, који је додатно разбуктао већ пробуђен пламен у нашим репрезентативцима, предвођеним управо брилијантним Мандићем. Људи су, може се слободно рећи, били очарани игром леворуког бомбардера, али још и више његовом спонтаношћу и господством којим је пленио ван базена, но кренимо редимо.

Мандић је рођен у Котору, најлепшем граду Боке, у којем је како је Душан једном изјавио, ситуација врло јасна, а то је да „или да будете поморац или играш ватерполо”. Он се одлучио за ово друго и није погрешио, јер је израстао у једног од најбољих који су играли ову игру.

Међутим, као и сваки мушкарац у Боки, и те како се разуме и у рибарење, али ће то оставити за после каријере, да може мирно да седи на барци и с поносом наследницима прича како је одрастао уз велике асове попут Филипа Филиповића, Дејан Савића, Андрије Прлаиновића, Слободана Никића и остале.

Да је шампионски играч, показало се већ у которском Приморцу, који је у сезони 2009-2010 у финалу Лиге шампиона поражен од славног Про Река. Уследио је прелазак у београдски Партизан, и практично у првој озбиљној сениорској сезони, освојена је титула првака Европе на клупском нивоу.

Да је само небо граница за момка из Боке, показало се годину касније на Олимпијским играма у Лондону (2012), када је са Делфинима освојио бронзану медаљу и тада су већ сви знали о каквом се бисеру српског и светског ватерпола ради.

Успеси, медаље и признања су се ређали један за другим, све до прошлог лета, када је Мандић одлучио да због низа непријатности пропусти тадашње репрезентативне акције. Сада је опет ту да својом сигурношћу и ауторитетом предводи нову генерацију.

- Изузетно тежак период је иза мене. Сходно томе, кроз какву агонију смо пролазили и моја породица и ја тих пар месеци, било је сасвим очекивано да ћу пропустити једно репрезентативно лето. Окупили смо се опет са јасним циљем да се пласирамо на Олимпијске игре у Паризу. Даћемо све од себе да у том циљу и успемо. Екипа је млада, потребно је време да се уиграмо и да постанемо тим, али идемо корак по корак - рекао је Мандић.

Нема сумње да је протекло лето било прилично турбулентно за српског аса, који је на несвакидашњи начин одстрањен из екипе Новог Београда, уз недовољно јасно образложење, како њему, тако ни спортској јавности.

- Доживео сам једну несвакидашњу ситуацију. У почетку ми је било забрањено да тренирам, док је касније донета одлука да се прикључим развојном тиму, који чине млади играчи. Тренирали смо у термину када је вежбао и први тим, што значи да смо делили базен на „11. априлу”. Испоштовао сам све што је било до мене, па и такву одлуку. Можда су неки веровали да ће да ме понизе на тај начин, а заправо су они пали у очима осталих младих ватерполиста и њихових родитеља. Шта ти млади спортисти да мисле, како ће се с њима поступати у будућности, како да буду мотивисани да успеју у земљи и у клубу где једног дугогодишњег репрезентативца, двоструког олимпијског шампиона, бесправно избаце из тима у сред сезоне и притом му све забране!? Мој повратак у Београд, као и у српски ватерполо, требало је да буде најлепши део каријере, међутим. био је најтежи - навео је један од најбољих ватерполиста данашњице.

Ако се прича о лепшим темама, онда су то свакако Олимпијске игре. Србија је двоструки узастопни освајач најсјајнијег одличја, а Мандић се може сматрати једним од најзаслужнијих за овај подухват, иако ће скромно рећи да су сви једнако допринели томе.

Горостас из Котора је у полуфиналу са Шпанијом у Токију имао 100% учинак, постигавши три гола из исто толико покушаја, а на нешто више од минут до краја је разорним ударцем пробио одбрау Фурије и голмана Данијела Лопеза Пинеда и донео Србији изједначење.

У борби за златну медаљу против селекције Грчке, може се слободно рећи да је голом за 13:10 и дефинитивно сломио Хелене, а по завршетку је поново изговорио култну реченицу, која је овог пута гласила: „Хоће ли неко на ватерполо”, и тад је постао апсолутна мотивација сваком ко се бави овим спортом.

- Знам да сам их мотивисао, јер чак и данас добијам поруке од великог броја младих играча, не само из Србије, већ и из иностранства. Деца ми шаљу снимке својих голова, питају за савете у вези игре... Пресрећан сам што сам на неки начин успео да допрем до те деце, и да их подстакнем да тренирају - казао је српски реперзентативац.

За крај је Душан рекао које су му новогодишње жеље за предстојећу 2024.

- Пре свега, свим читаоцима „Спортског журнала” и редакцији желим пуно здравља, среће и успеха, све оно што бих и себи пожелео. Такође, велика лична жеља је да се пласирамо на Олимпијске игре, а затим корак по корак, до можда остварења новог сна - закључио је Мандић.

Наставиће да буде мотивација, играч који тражи лопту у тешким ситуацијама, неко ко се не либи да упути ударац, када је најтеже. Наставиће да буде добар супруг, поносни отац, а пре свега велики човек, којег не могу сломити недаће и неправде. Наставиће да тресе мреже, а ми можемо да будемо срећни што смо гледали ватерполо у периоду док је играо - Душан Мандић.