Rajčević: Medalja u Beogradu ostala samo san

Kad se kroči u dom Slobodana Rajčevića, reprezentativca Srbije u futsalu, jelka je uočljiva, sija punim sjajem, kao i osmesi sinova Luke (10) i Uroša (6) i supruge Nede.

- Jelka je okićena početkom decembra i sijaće do posle pravoslavne Nove godine. Sinovi to vole, još čekaju Deda Mraza, a Neda i ja smo često u toj ulozi. Srećna smo porodica – kaže iskusni reprezentativac.

Boba, kako ga zovu od malih nogu, krajem decembra bio je na turniru u Kristalnoj dvorani, Luka je imao ekipu, pa su tata i brat morali da ga podrže i navijaju.

- Treniraju u Akademiji Bambi, lopta im je najdraža igračka i puna ih je kuća. Neću da ih forsiram, sami žele da su s loptom, često sam, tokom pauze, igrao na turnirima u Zrenjaninu i uvek su bili pored terena i navijali. Na nedavnom meču sa Poljacima, bili su u grupi dečaka koje smo izveli na teren, zajednička je sreća što me gledaju kao aktivnog igrača, već mi kažu da sam njihov uzor.

Sjajni sportista iz banatske ravnice, srećan je, kako kaže, što može, kao sada, da spoji novogodišnje i božićne praznike.

- Kad sam ovde, za Badnje veče obavezno sa porodicom idem u crkvu. Slavimo Đurđevdan i pošto sam stalno u inostranstvu, mnogo slava sam propustio. Jedne godine, u vreme Božića, bio sam u Libanu u pravoslavnoj crkvi.

Rođen je 28. februara 1985, a fudbalom je počeo da se bavi u prvom razredu, otišao je tamo gde su sva deca hrlila, na stadion nekadašnjeg Proletera.

- Sećam se dobro početaka, prvi trener bio mi je Dragiša Kosnić, nekadašnji as Proletera. Odigrao sam godinu dana u Crvenoj zvezdi iz Vojvoda Stepe, u Vojvođanskoj ligi i 2006. godine, napustio veliki fudbal i počeo sa futsalom. Bio sam dobar na mnogobrojnim turnirima i drugari su me nagovorili da im se pridružim i da, u SAS-u, počnemo sa futsalom. Nisam se pokajao.

Izgradio je sjajnu karijeru i niko brže od njega nije došao do reprezentacije.

- Posle svega šest meseci, selektor Aco Kovačević pozvao me u reprezentaciju. Počeo sam 2007. i odlično se sećam debija na turniru u Poljskoj, potom i Evropskog prvenstva u Portugaliji. Srbija je bila samostalna država, krenuo sam tada i još trajem. Imao sam mnogo izuzetnih saigrača i moglo bi da se sastavi nekoliko odličnih ekipa.

Sa najdužim stažom u najdražem dresu, mnogo toga je prošao, ali jednu godinu i jedan meč ne može da zaboravi.

- Evropski šampionat 2016. godine u Beogradu, arena je bila krcata, jeza me i sada prođe kad se setim navijanja i skandiranja „Srbija, Srbija, Srbija...” Završili smo na četvrtom mestu, ostvarili sjajan rezultat i propustili istorijsku šansu, u produžetku smo izgubili polufinale od Rusa – 2:3. Ostavili smo srce na terenu, ginuli za svaku loptu, te noći sreća nije bila uz nas.

Tužan je bio nedavno u rodnom gradu kad su Poljaci odneli bodove iz Kristalne dvorane i spustili rampu za odlazak na u Uzbekistan na Svetsko prvenstvo.

- Krivo nam je zbog propuštene prilike. Vraćao sam film, nikad nismo imali izjednačeniju grupu i morali smo da se plasiramo na završni turnir. Imali smo sve uslove da u mom rodnom gradu pobedimo Poljake. Poveli smo 2:0, pune tribine bile su vetar u leđa, ali napravili smo previše individualnih grešaka. Poljaci nisu bolji, kod njih smo pobedili, ali uspeli su da se revanširaju. Pali smo na našim terenima, odigrali nerešeno sa Belgijancima, izgubili od Ukrajinaca i Poljaka.

Knedla u grlu, seta u glasu i nastavak priče.

- Imamo mnogo mladih, za svaki tim je teško da beleži dobre rezultate i pravi smenu generacija. Mlađi imaju kvalitet, to nije sporno, ali treba mnogo rada i strpljenja. Ne može se preko noći do rezultata za evropsku i svetsku scenu. Srbija je mala zemlja, ali u nekim sportovima i velesila. Osim Makedonaca, u futsalu niko od nekadašnjih jugoslovenskih republika nema strance u reprezentaciji. Druge evropske zemlje angažovale su Brazilce, Francuze... Nama je ipak malo nedostajalo da odemo u Uzbekistan.

Kako unaprediti futsal i podići ga na viši nivo, pitanje je koje se često čuje među ljubiteljima „igre na petoparcu“.

- Treba više ulaganja u organizaciju klubova i struku, a ne samo u tim. Jedno je ljubav prema futsalu, a drugo profesionalni rad i odnosi. Do velikih rezultata ne dolazi se iz amaterizma, to svi dobro znamo. Naši rezultati su iznad ulaganja i mogućnosti i ta priča se često ponavlja.

Naglasio je da ne zna kako će naš futsal da izgleda za deceniju.

- Mladih je malo, treba ih zainteresovati i dobro raditi sa njima. Kroz trenažne procese po klubovima, stvaraju su igrači za reprezentaciju. Treba svi da budemo maksimalno posvećeni i mora doći do kvaliteta.

Ne krije da se igračka karijera bliži kraju, a novogodišnje želje jasno je izgovorio:

- Prvo zdravlje i porodična sreća, kad je to u redu, lako je za sve ostalo. Hoću da ostanem u futsalu, dugo sam u njemu da bih ga napustio sa završetkom igračke karijere, težiću da se ostvarim kroz trenersku – istakao je Slobodan Boba Rajčević, najiskusniji reprezentativac Srbije.