Рајчевић: Медаља у Београду остала само сан

Кад се крочи у дом Слободана Рајчевића, репрезентативца Србије у футсалу, јелка је уочљива, сија пуним сјајем, као и осмеси синова Луке (10) и Уроша (6) и супруге Неде.

- Јелка је окићена почетком децембра и сијаће до после православне Нове године. Синови то воле, још чекају Деда Мраза, а Неда и ја смо често у тој улози. Срећна смо породица – каже искусни репрезентативац.

Боба, како га зову од малих ногу, крајем децембра био је на турниру у Кристалној дворани, Лука је имао екипу, па су тата и брат морали да га подрже и навијају.

- Тренирају у Академији Бамби, лопта им је најдража играчка и пуна их је кућа. Нећу да их форсирам, сами желе да су с лоптом, често сам, током паузе, играо на турнирима у Зрењанину и увек су били поред терена и навијали. На недавном мечу са Пољацима, били су у групи дечака које смо извели на терен, заједничка је срећа што ме гледају као активног играча, већ ми кажу да сам њихов узор.

Сјајни спортиста из банатске равнице, срећан је, како каже, што може, као сада, да споји новогодишње и божићне празнике.

- Кад сам овде, за Бадње вече обавезно са породицом идем у цркву. Славимо Ђурђевдан и пошто сам стално у иностранству, много слава сам пропустио. Једне године, у време Божића, био сам у Либану у православној цркви.

Рођен је 28. фебруара 1985, а фудбалом је почео да се бави у првом разреду, отишао је тамо где су сва деца хрлила, на стадион некадашњег Пролетера.

- Сећам се добро почетака, први тренер био ми је Драгиша Коснић, некадашњи ас Пролетера. Одиграо сам годину дана у Црвеној звезди из Војвода Степе, у Војвођанској лиги и 2006. године, напустио велики фудбал и почео са футсалом. Био сам добар на многобројним турнирима и другари су ме наговорили да им се придружим и да, у САС-у, почнемо са футсалом. Нисам се покајао.

Изградио је сјајну каријеру и нико брже од њега није дошао до репрезентације.

- После свега шест месеци, селектор Ацо Ковачевић позвао ме у репрезентацију. Почео сам 2007. и одлично се сећам дебија на турниру у Пољској, потом и Европског првенства у Португалији. Србија је била самостална држава, кренуо сам тада и још трајем. Имао сам много изузетних саиграча и могло би да се састави неколико одличних екипа.

Са најдужим стажом у најдражем дресу, много тога је прошао, али једну годину и један меч не може да заборави.

- Европски шампионат 2016. године у Београду, арена је била крцата, језа ме и сада прође кад се сетим навијања и скандирања „Србија, Србија, Србија...” Завршили смо на четвртом месту, остварили сјајан резултат и пропустили историјску шансу, у продужетку смо изгубили полуфинале од Руса – 2:3. Оставили смо срце на терену, гинули за сваку лопту, те ноћи срећа није била уз нас.

Тужан је био недавно у родном граду кад су Пољаци однели бодове из Кристалне дворане и спустили рампу за одлазак на у Узбекистан на Светско првенство.

- Криво нам је због пропуштене прилике. Враћао сам филм, никад нисмо имали изједначенију групу и морали смо да се пласирамо на завршни турнир. Имали смо све услове да у мом родном граду победимо Пољаке. Повели смо 2:0, пуне трибине биле су ветар у леђа, али направили смо превише индивидуалних грешака. Пољаци нису бољи, код њих смо победили, али успели су да се реванширају. Пали смо на нашим теренима, одиграли нерешено са Белгијанцима, изгубили од Украјинаца и Пољака.

Кнедла у грлу, сета у гласу и наставак приче.

- Имамо много младих, за сваки тим је тешко да бележи добре резултате и прави смену генерација. Млађи имају квалитет, то није спорно, али треба много рада и стрпљења. Не може се преко ноћи до резултата за европску и светску сцену. Србија је мала земља, али у неким спортовима и велесила. Осим Македонаца, у футсалу нико од некадашњих југословенских република нема странце у репрезентацији. Друге европске земље ангажовале су Бразилце, Французе... Нама је ипак мало недостајало да одемо у Узбекистан.

Како унапредити футсал и подићи га на виши ниво, питање је које се често чује међу љубитељима „игре на петопарцу“.

- Треба више улагања у организацију клубова и струку, а не само у тим. Једно је љубав према футсалу, а друго професионални рад и односи. До великих резултата не долази се из аматеризма, то сви добро знамо. Наши резултати су изнад улагања и могућности и та прича се често понавља.

Нагласио је да не зна како ће наш футсал да изгледа за деценију.

- Младих је мало, треба их заинтересовати и добро радити са њима. Кроз тренажне процесе по клубовима, стварају су играчи за репрезентацију. Треба сви да будемо максимално посвећени и мора доћи до квалитета.

Не крије да се играчка каријера ближи крају, а новогодишње жеље јасно је изговорио:

- Прво здравље и породична срећа, кад је то у реду, лако је за све остало. Хоћу да останем у футсалу, дуго сам у њему да бих га напустио са завршетком играчке каријере, тежићу да се остварим кроз тренерску – истакао је Слободан Боба Рајчевић, најискуснији репрезентативац Србије.