Podraščanin: Deda Mraze, pokloni nam Pariz

Priča jednog od najvećih imena srpske odbojke počela je u trenucima dok je gledao čuvenu

zlatnu generaciju iz 2000. godine u Sidneju. Već 2006. ispunio je dečački san i počeo da

deli teren sa Miljkovićem, braćom Grbić, Mešterom, Gerićem... A tada je počela njegova bajka. 

Posle 18 godina igranja za reprezentaciju, iza sebe je ostavio onu u kojoj je oborio rekord po broju utakmica za plavu četu, a ulazi u onu u kojoj će imati prilike da poslednje stranice ispiše na najlepši način. Reč je o Marku Podraščaninu, koji će se ovog leta boriti za vizu za Olimpijske igre, isto ono zbog kojeg se i zaljubio u odbojku.

- U vreme Sidneja je to bio najpopularniji sport u zemlji, a uzor mi je bio Andrija Gerić. Imali smo dosta sličnosti, iz Novog Sada smo, istu poziciju igramo, isto sam otišao u Maćeratu posle Vojvodine. Faktički sam ga nasledio. Desilo se da oborim njegov rekord, što mi mnogo znači. S obzirom da dugo igram za reprezentaciju, malo sam utakmica propustio, bilo je očekivano. Svakako, to je najznačajniji deo moje karijere. Nema lepšeg osećaja nego kada se obuče dres, peva himna i usreći porodica, prijatelji, ali i cela nacija. 

Od toliko lepih trenutaka na i van terena, teško je bilo blokeru Srbije da odabere jedan.

- Pola života igram za plavi dres. Ispratio sam dosta igrača, radio sa tri vrhunska trenera Kolakovićem, Kovačem i Grbićem. Nekoliko puta sam bio na Balkonu, to ostane igraču kao uspomena za ceo život. Zlata koja smo osvajali. Nezaboravni Beč 2011. godine, kada je cela dvorana navijala za nas protiv Italije.  Evropsko prvenstvo u Parizu pre četiri godine, iako se niko nije nadao, popeli smo se na tron. Osvojili smo zlato i u Svetskoj ligi. Zaista je nemoguće odabrati jedno. Druženja, upoznao sam prijatelje za ceo život. Nezaboravne godine, bilo bi lepo da se krunišu odlaskom u Pariz.

Jedan od načina da se taj put olakša bila je da Srbija dobije domaćinstvo u jednom od prva dva turnira Lige nacija, što se ipak nije desilo. Kako kaže Potke, to ih neće poremetiti.

- Bilo je naznaka da ćemo organizovati jedan turnir, s obzirom da su se odbojkašice već plasirale. Njima Liga nacija ne znači ništa, a nama znači sve. Međutim, u razgovoru sa ljudima iz Saveza, interesovanje naročito za prva dva turnira je bilo veliko. Na kraju nismo imali sreće. Svi smo svesni da bi to bila zaokružena celina ove generacije i podstrek mlađima.

Deo je dve fenomenalne generacije. Prva, gorepomenuta reprezentacija bivše Jugoslavije, i ona koja ja nastavila njihovim putem - Atanasijevića, Lisinca, Kovačevića, Petrića… Često se provlače komentari da muška reprezentacija nema naslednike

-  Cilj Saveza i selektora je da ubacuju sve više mladih, jer jedino tako mogu da napreduju i dostignu naš nivo. Svi igraju u jakim klubovima i imaju dobre trenere. Treba im što više utakmica. Pavla Perića i Aleksandra Nedeljkovića sam bukvalno nagovorio da dođu u italijansku ligu. Vidim da Pavle igra sjajno, Nedeljković je najbolji bloker lige. Ovo leto je bilo dobro za sve mlade igrače, s obzirom da ih je selektor probao tokom VNL-a. Ne znam da li će na sledećem imati toliku priliku, jer je svaki set, svih 12 utakmica koje nam predstoje važne. Verujem da će biti od pomoći. Ne slažem se da nema talentovane dece i da se sa njima loše radi.

Iskusni bloker je davne 2008. prvi put zaigrao u Seriji A. Postao je prava odbojkaška ikona u Italiji, jedan je od glavnih igrača najbolje lige na svetu. Poštuju ga i u bivšim klubovima , uvek mu skandiraju, traže autograme i fotografije.

- Osam godina sam proveo u Lubeu, u dobrim sam odnosima sa upravom, predsednikom. Četiri u Peruđi, možda i najlepše u karijeri. Atanasijević i ja, doneli smo im prve titule. I sada već četvrta sezona u Trentu. Odbojka je takav sport, porodični. Mogu slobodno da kažem da to nema nijedan drugi sport. Gaje se prave vrednosti, nema huligana, nema ružnih reči, baš je kulturan. Imao sam sreće da igram u renomiranim svetskim klubovima, u kojima sam se uvek borio za trofeje i da pobeđujem.

Veliko poverenje u Trentinu i kapitenska traka i to u sezoni kada brane šampionski trofej.

- Čast je biti kapiten velikog tima, prepoznatljivog u svetu odbojke. Nije mi teško. Prija mi da se nadmećem i dokazujem u ovim godinama, sa klincima, da ih tako nazovem. Dosta su mlađi od mene, a sa druge strane već su najbolji na svetu i u Evropi. Jedino teže su intervjui (smeh). Italijani dosta prate odbojku, svaki dan zovu. Biće teško da odbranimo titulu, uvek postoji pet, šest konkurenata, koji imaju veće budžete od nas. Dobro funkcionišemo i prvi deo sezone smo odlično odradili. U Ligi šampiona takođe, dve pobede protiv Tura, prvaka Francuske, bez poraza smo u grupi.

„Potke” je u međuvremenu dobio i italijansko državljanstvo i ne krije da ovu zemlju smatra drugim domom.

- Već posle prve godine sam zavoleo Italiju. Imao sam ponude iz Rusije, čak i iz Brazila. Međutim, ponavljam, igrao sam u vrhunskim klubovima, a i porodica se navikla ovde. Nisam želeo ni zbog sebe, niti zbog njih da odem. Italija nam je druga kuća. Dolazimo iz pravoslavne porodice, vezani smo za Novi Sad, odakle dolazimo supruga Milena i ja. Poštujemo naše običaje, ali ponešto usvajamo iz druge kulture.

Isti slučaj je i sa ćerkom Milom i sinom Matijom, koji takođe uživaju u Trentu.

- Oni idu ovde u školu i odlično se snalaze. Pričaju italijanski, kao sunđeri su, sve upijaju. Mila čak i bolje od nas, nabacila je taj njihov naglasak. Pred njihov Božić pisali su pisma Deda Mrazu šta žele. Ponavljam, iako poštujem njihove praznike, moja deca poklon uvek dobiju tek za Novu godinu. To je nešto normalno. Volim da provodim vreme sa njima. Srećan sam, ne samo zbog sporta, zbog divne porodice, jer su uvek tu za mene, najveža podrška pored prijatelja i roditelja. Trudim se da svaki trenutak provedem sa njima i pokažem im nešto novo. Lepo nam je, ali planiramo da se jednog dana vratimo u Novi Sad.

Novogodišnji i božićni praznici kucaju na vrata. Ipak, zbog obaveza sa klubom, sve vreme porodica Podraščanin je u Trentu. Kako italijanska kuhinja važi za jednu od najboljih na svetu, u prazničnom duhu, srpski as će:

- Neka jela su stvarno bolja od naših, ali generalno i dalje više volimo srpsku kuhinju! Italijani prave odlične novogodošnje specijalitete, ne jedem ih mnogo, ali zaista jesu među najboljima. Što se tiče vina ili rakije, uvek biram rakiju. Volim posle utakmice da popijem čašu vina, ne preko toga, baš zbog teškog oporavka (smeh). Ali tu nema dileme, domaća rakija.

Za kraj razgovora poručio je:

- Želim svim čitaocima Sportskog žurnala srećne praznike!