Kad je bljesak Iskre zasenio Crvenu zvezdu

Retko bi ko od mlađih, a bogami i od starijig čitalaca Sportskog žurnala znao odgovor na nagradno pitanje koje bi glasilo: „Protiv koja dva kluba u vreme SFRJ je Crvena zvezda imala negativan bilans?” Za Hajduk će mnogi i pogoditi jer su Splićani godinama zagorčavali život svim zvezdašima. „Bili” su slavili 35 puta, a Beograđani 32. Drugi tim sa kojim su „crveno-beli” imali „minus skor” je Iskra iz Bugojna. Bugojanci su u prvoligaškom društvo igrali u sezoni 1984/85. i kao domaćini su trijumfovali (2:1), a na Marakani nije bilo pobednika (0:0).

Moramo se vraćati u prošlost. Ona je sa nama na zlatnim i srebrenim pirovima, sa njom umiremo. Te sezone voljom žreba je odlučeno da se Crvena zvezda i Iskra iz Bugojna sastanu odmah na startu 26. avgusta u 2. kolu u Beogradu. Bila je to prva utakmica Zvezde kao domaćina i na tribinama se okupilo skoro 30 hiljada svedoka.

Postavljalo se samo pitanje sa koliko će golova u mreži domaćin da isprati debitanta u elitnom društvu. U timu Gojka Zeca i tri osvajača bronzane medalja sa Olimpijskih igara u Los Anđelesu u dresu reprezentacije (Marko Elzner, Jovica Nikolić, Mitar Mrkela), Zlatko Krmpotić kao i dvojica potencijalnih reprezentativaca (Sulejman Halilović i Milko Đurovski).

Na terenu neočekivana slika. Iskra se nije nimalo uplašila nadmenih „zvezda” u Zvezdinom timu. Bugojanci su igrali zatvorenije, ali su iz brzih kontranapada opasno pretili. U finišu utakmice visoki centarhalf Iskre Vatroslav Petrinović, koji je došao iz Hajduka, je imao „najstopostotniju od svih stopostotnih” šansi u životu, ali nije uspeo da je realizuje pa je mreža ostala netaknuta. Mlađani Mirković zadavao je velike probleme reprezentativcu Krmpotiću.

„Vreme provedeno u Bugojnu nikada neću da zaboravim. Strašno je teško plasirati se u Prvu ligu, a mi smo dominirali u Drugoj ligi. U finišu su nam sudije serijom penala „skrojile” ispadanje. U prvom kolu smo pobedili Vardar i svi su nas unapred prežalili pred put u Beograd. Međutim, moji fudbaleri su igrali bez ikakvog kompleksa. Nisu se nimalo uplašili velike Zvezde. Bio je to homogen tim sa nekoliko sjajnih pojedinaca i to su dokazali na terenu”, pričao mi je nekoliko godina kasnije u Sarajevu nekadašnji reprezentativac i fudbaler Željezničara Blagoje Bratić, koji je te sezone trenirao Iskru. Blažo je bio govorljiv čovek i nikada dosadan. Bio je vrlo interesantan i rado se sećao bugojanskih dana.

U prolećnom delu prvenstva Crvena zvezda je krenula sa velikim ambicijama želeći da osvoji još jednu titulu. Međutim, prva „mina” ih je sačekala već u 19. kolu u Bugojnu kada je nemoguće postalo moguće. Desio se neverovatan nalet kreativnosti. Domaćinu je sve polazilo za nogom. „Iskrica” kao deminutiv je odigrala utakmicu života i pobedila izrazitog favorita, moćnog, bogatog rivala sa 2:1. Čarolija, ali i bruka su viđeni istovremeno.

Nema novine u Jugoslaviji koja u izveštajima nije napisala da su gosti zaslužili i znatno ubedljiviji poraz jer su domaći promašili još nekoliko „mrtvih” šansi, a najzapaženiji akter u timu Zvezde je bio golman Živan Ljukovčan. Najtiražniji sportski list u to vreme beogradski „Sport” je pod naslovom „Zvezda dobro prošla” pisao o toj utakmici.

Svi su konstatovali i to da je Miralem Zjajo, koji je narednog leta prešao u Crvenu zvezdu, u 77. minutu napravio „dar, mar” u odbrani rivala. Nanizao je četiri fudbalera Crvene zvezde, ušao u šesnaesterac Beograđana i tada je usledio grub start Krivokapića koji ga je oborio, a sudija Riječanin Damir Matovinović je ostao nem i nije pokazao na jedanaesterac iako se prekršaj video iz „aviona”   

Blistao je brzonogi Dragan Mirković koji je u Bugojno došao iz dubrovačkog Goška. Za njega je mi je trener Bratić tvrdio da je bio čudo od igrača i da je komotno mogao da igra za bilo koji klub velike četvorke. Povremeni reprezentativac i dugogodišnji levi bek Crvene zvezde Mile Jovin, ali i Zlatko Krdžević nikako nisu mogli da ga zaustave.

Kovrdžavi Mirković koji je izgledom podsećao na najveću rok zvezdu tog vremena, čuvenog Bob Dilana je igrao fenomenalno. Zbog takvih lepotana su i žene dolazile na stadion. Nije prazna reč kada se za nekog tvrdi da je bio izuzetno darovit. Prodirao je kroz Zvezdinu odbranu kao da nije bilo nikog. Proricali su mu sjajnu karijeru. Demonstrirao je eleganciju, brzinu, vic, lepotu driblinga... Bio je izuzetno nadahnut, kao nikad u životu, postigao je dva gola i preko noći postao velika zvezda. Tih godina je doprinosio dobrom raspoloženju Bugojanaca.

Posle utakmice ispred svlačionica je došlo do verbalnog duela između predsednika Iskre, lokalnog moćnika, a kasnije i ministra saobraćaja u BiH Stjepana Domaćinovića i trenera Crvene zvezde Gojka Zeca, koji je bio besan zbog užasne igre njegovog tima. Njihov „poetski” razgovor je završen „pretnjom” gostujućeg trenera.

„Kokane, zbog ove pobede ćete izletiti iz lige”. Gle, stvarno to se na kraju prvenstva i obistinilo, pošto se Iskra posle jednogodišnje prvoligaške avanture vratila u Drugu ligu.

Iskra je te godine sa uspehom igrala na tri fronta. Osim prvenstva stigla je i do četvrfinala kupa, a u Srednjoevropskom (Mitropa) kupu osvojila pobednički pehar u konkurenciji sa italijanskom Atalantom, čehoslovačkim Banjikom iz Ostrave i mađarskim Spartakusom iz Bekeščabe. Posle poraza u Bergamu (0:1) u odlučujućoj utakmici su pobedili Atalantu 2:0.

Dva kola posle duela sa Crvenom zvezdom na gostovanju u tadašnjem Titogradu najboljem igraču Mirkoviću je slomljena noga što je predstavljalo nenadoknadiv hendikep. U finišu prvenstva u poslednjih pet kola uspedila je serija od četiri poraza, neki čudni penali, pa se pretnja Gojka Zeca izrečena posle poraza u Bugojnu obistinila i Iskra je morala da napusti prvoligaško društvo.  

Posebno su Bugojanci bili motivisani na mečevima protiv velikih. Uzeli su bod i Partizanu u Beogradu, a pobedili su i Hajduk. Izgubili su oba susreta protiv Dinama, ali ne zato što su bili slabiji već što je predsednik kluba čuveni Kokan (Stjepan Domaćinović) bio meka srca prema „modrim” iz Zagreba.

Svaka je priča o fudbalskim čudima na tankim nogama ako nije zapisana. Zato i napisah kada je prvoligaš iz jedne male bosanskohercegovačke varoši nadigrao, a kako su novinari u to vreme pisali, i ponizio najtrofejniji klub u SFRJ. Bila je to liga i vremena koja nikako ne mogu da prebolim. Tadašnji i današnji fudbal se ne prepoznaju.