Кад је бљесак Искре засенио Црвену звезду

Ретко би ко од млађих, а богами и од старијиг читалаца Спортског журнала знао одговор на наградно питање које би гласило: „Против која два клуба у време СФРЈ је Црвена звезда имала негативан биланс?” За Хајдук ће многи и погодити јер су Сплићани годинама загорчавали живот свим звездашима. „Били” су славили 35 пута, а Београђани 32. Други тим са којим су „црвено-бели” имали „минус скор” је Искра из Бугојна. Бугојанци су у прволигашком друштво играли у сезони 1984/85. и као домаћини су тријумфовали (2:1), а на Маракани није било победника (0:0).

Морамо се враћати у прошлост. Она је са нама на златним и сребреним пировима, са њом умиремо. Те сезоне вољом жреба је одлучено да се Црвена звезда и Искра из Бугојна састану одмах на старту 26. августа у 2. колу у Београду. Била је то прва утакмица Звезде као домаћина и на трибинама се окупило скоро 30 хиљада сведока.

Постављало се само питање са колико ће голова у мрежи домаћин да испрати дебитанта у елитном друштву. У тиму Гојка Зеца и три освајача бронзане медаља са Олимпијских игара у Лос Анђелесу у дресу репрезентације (Марко Елзнер, Јовица Николић, Митар Мркела), Златко Крмпотић као и двојица потенцијалних репрезентативаца (Сулејман Халиловић и Милко Ђуровски).

На терену неочекивана слика. Искра се није нимало уплашила надмених „звезда” у Звездином тиму. Бугојанци су играли затвореније, али су из брзих контранапада опасно претили. У финишу утакмице високи центархалф Искре Ватрослав Петриновић, који је дошао из Хајдука, је имао „најстопостотнију од свих стопостотних” шанси у животу, али није успео да је реализује па је мрежа остала нетакнута. Млађани Мирковић задавао је велике проблеме репрезентативцу Крмпотићу.

„Време проведено у Бугојну никада нећу да заборавим. Страшно је тешко пласирати се у Прву лигу, а ми смо доминирали у Другој лиги. У финишу су нам судије серијом пенала „скројиле” испадање. У првом колу смо победили Вардар и сви су нас унапред прежалили пред пут у Београд. Међутим, моји фудбалери су играли без икаквог комплекса. Нису се нимало уплашили велике Звезде. Био је то хомоген тим са неколико сјајних појединаца и то су доказали на терену”, причао ми је неколико година касније у Сарајеву некадашњи репрезентативац и фудбалер Жељезничара Благоје Братић, који је те сезоне тренирао Искру. Блажо је био говорљив човек и никада досадан. Био је врло интересантан и радо се сећао бугојанских дана.

У пролећном делу првенства Црвена звезда је кренула са великим амбицијама желећи да освоји још једну титулу. Међутим, прва „мина” их је сачекала већ у 19. колу у Бугојну када је немогуће постало могуће. Десио се невероватан налет креативности. Домаћину је све полазило за ногом. „Искрица” као деминутив је одиграла утакмицу живота и победила изразитог фаворита, моћног, богатог ривала са 2:1. Чаролија, али и брука су виђени истовремено.

Нема новине у Југославији која у извештајима није написала да су гости заслужили и знатно убедљивији пораз јер су домаћи промашили још неколико „мртвих” шанси, а најзапаженији актер у тиму Звезде је био голман Живан Љуковчан. Најтиражнији спортски лист у то време београдски „Спорт” је под насловом „Звезда добро прошла” писао о тој утакмици.

Сви су констатовали и то да је Миралем Зјајо, који је наредног лета прешао у Црвену звезду, у 77. минуту направио „дар, мар” у одбрани ривала. Нанизао је четири фудбалера Црвене звезде, ушао у шеснаестерац Београђана и тада је уследио груб старт Кривокапића који га је оборио, а судија Ријечанин Дамир Матовиновић је остао нем и није показао на једанаестерац иако се прекршај видео из „авиона”   

Блистао је брзоноги Драган Мирковић који је у Бугојно дошао из дубровачког Гошка. За њега је ми је тренер Братић тврдио да је био чудо од играча и да је комотно могао да игра за било који клуб велике четворке. Повремени репрезентативац и дугогодишњи леви бек Црвене звезде Миле Јовин, али и Златко Крџевић никако нису могли да га зауставе.

Коврџави Мирковић који је изгледом подсећао на највећу рок звезду тог времена, чувеног Боб Дилана је играо феноменално. Због таквих лепотана су и жене долазиле на стадион. Није празна реч када се за неког тврди да је био изузетно даровит. Продирао је кроз Звездину одбрану као да није било никог. Прорицали су му сјајну каријеру. Демонстрирао је елеганцију, брзину, виц, лепоту дриблинга... Био је изузетно надахнут, као никад у животу, постигао је два гола и преко ноћи постао велика звезда. Тих година је доприносио добром расположењу Бугојанаца.

После утакмице испред свлачионица је дошло до вербалног дуела између председника Искре, локалног моћника, а касније и министра саобраћаја у БиХ Стјепана Домаћиновића и тренера Црвене звезде Гојка Зеца, који је био бесан због ужасне игре његовог тима. Њихов „поетски” разговор је завршен „претњом” гостујућег тренера.

„Кокане, због ове победе ћете излетити из лиге”. Гле, стварно то се на крају првенства и обистинило, пошто се Искра после једногодишње прволигашке авантуре вратила у Другу лигу.

Искра је те године са успехом играла на три фронта. Осим првенства стигла је и до четврфинала купа, а у Средњоевропском (Митропа) купу освојила победнички пехар у конкуренцији са италијанском Аталантом, чехословачким Бањиком из Остраве и мађарским Спартакусом из Бекешчабе. После пораза у Бергаму (0:1) у одлучујућој утакмици су победили Аталанту 2:0.

Два кола после дуела са Црвеном звездом на гостовању у тадашњем Титограду најбољем играчу Мирковићу је сломљена нога што је представљало ненадокнадив хендикеп. У финишу првенства у последњих пет кола успедила је серија од четири пораза, неки чудни пенали, па се претња Гојка Зеца изречена после пораза у Бугојну обистинила и Искра је морала да напусти прволигашко друштво.  

Посебно су Бугојанци били мотивисани на мечевима против великих. Узели су бод и Партизану у Београду, а победили су и Хајдук. Изгубили су оба сусрета против Динама, али не зато што су били слабији већ што је председник клуба чувени Кокан (Стјепан Домаћиновић) био мека срца према „модрим” из Загреба.

Свака је прича о фудбалским чудима на танким ногама ако није записана. Зато и написах када је прволигаш из једне мале босанскохерцеговачке вароши надиграо, а како су новинари у то време писали, и понизио најтрофејнији клуб у СФРЈ. Била је то лига и времена која никако не могу да преболим. Тадашњи и данашњи фудбал се не препознају.