Obradović: Morate da budete spremni da vozite Ferari

Najtrofejniji srpski trener u kraljici sportova, Goran Obradović, čuven je i van granica naše zemlje. Pozivaju ga veoma često da na predavanjima prenese kolegema iz inostranstva deo velikog znanja. Za novogodišnji broj uglednog i tiražnog britanskog časopisa „Atletiks vikli” dao je intervju. Njime su završili serijal razgovora s najboljim trenerima planete. Posvetili su mu prostor od četiri strane, a mi smo ga prilagodili „Žurnalu”.

Naslov je „Ferari će se možda pojaviti pred vašim vratima i morate da budete spremni da ga vozite”. Izveden je iz pitanja da posavetuje naslednike.

Novinar Džon Šeper je počeo s pitanjima od Goranovih atletskih početaka 1982. Legendarni stručnjak se prisetio generacije iz 1990. kad je čak pet jugoslovenskih juniora iz njegove generacije skakalo uvis više od 2,20 metara, na čelu sa i danas aktuelnim svetskim rekorderom za taj uzrast Dragutinom Topićem (2,37 m). Preuzeo je 1995. grupu talentovanih skakača uvis, ali i daljaša i motkaša.

– U to vreme sam verovao da sam najpametniji na svetu i da znam sve. Srećom, ubrzo sam shvatio da će mi biti neophodna velika pomoć u budućnosti. Niko se naučen nije rodio. U trenerskoj karijeri imao sam mentore koji su me usmeravali na pravi put. I danas rado diskutujem o trenažnom procesu i tempiranju forme sa kolegama širom sveta.

Otkrio je koliko mu je dugo trebalo da „dovoljno pronikne u skok udalj”.

– Skok udalj je najjednostavnija od skakačkih disciplina. Vrlo brzo sam shvatio da su brzina i predzadnji korak od fundamentalnog značaja za rezultat. U okviru zaleta i pripreme za skok sam se dalje usavršavao i inovirao neke nove vežbe za poboljšavanje istih. Sam pristup trenažnom procesu se nakon toga nije mnogo menjao.

Autor je pitao sagovornika kakav je odnos SAS–a po pitanju podrške, kako bi uporedio sa tretmanom koji imaju treneri u Velikoj Britaniji.

– Imam svu moguću podršku: u organizaciji i finansiranju priprema, edukacije, kao i finansijske pomoći. Pored njihove podrške, pomaže i Olimpijski komitet, koji takođe učestvuje u realizaciji planova i programa sportista i finansiranju trenera. Vrhunski treneri u Srbiji imaju primanja od kluba, Saveza i Olimpijskog komiteta. Nažalost, to nije slučaj i sa ostalim trenerima. Većina je primorana da uporedo rade i druge poslove, kako bi obezbedili egzistenciju. Ozbiljno se radi na tome da treneri iz bazičnih sportova u budućnosti budu finansirani od strane lokalne samouprave.

U Srbiji nema dovovoljno stalno zaposlenih atletskih trenera, smatra Obradović.

– Atletika u Srbiji je od 2012. doživela pravu renesansu. Na međunarodnoj sceni osvojeno je 28 medalja, što je dovelo do velike popularnosti. Sve se to vidi i u klubovima, jer je brojnost dece u atletskim školama naglo porasla.

Presudnim u karijeri smatra SP u Moskvi 2013.

– Bronzana medalja Ivane Španović je uspeh, koji je u mnogome uticao na njenu i moju karijeru. Od tada do danas, Ivana je osvojila 15 medalja i pet Dijamanata. Veoma je teško popeti se na vrh, a ostati na njemu je ono što vodi u besmrtnost. Izuzetno sam ponosan na kontinuitet Ivaninih rezultata.

Ukazuje Obradović da je njegova pulenka, pored Novaka Đokovića, naprepoznatljivije lice iz sveta sporta u Srbiji.

– Za mene je bio veliki izazov da treniram Ivanu kada još bila zvezda u usponu. Svakim novim uspehom pritisak je sve više rastao. Počelo je da se podrazumeva da sa svakog takmičenja treba da se vrati s medaljom. Ivana je šampionka baš zato što se sa pritiskom veoma dobro nosi. Ona taj pritisak pretvara u energiju koja joj na takmičenju pomaže da stigne do zacrtanog cilja.

Smatra Obradović da atletiku ne treba menjati, već ostaviti onakvom kakva jeste. Svi pokušaji da se nešto na silu promeni neslavno su se završili.