„Dejan Milojević čovek sa kojim ideš i u rat”

Treneri koji su obeležili karijeru Dejana Milojevića bili su Miša Lakić, Aleksandar Džikić i Duško Vujošević. Prva dvojica u Beovuku, Dule u Partizanu.

Koliko je bolan rastanak sa gromadom kakva je bio Milojević, pre svega kao ličnost, možda je najbolje odslikalo jučerašnje Vujoševićevo gostovanje na jutarnjem programu TV Nova. Gostovanje koje se nije završilo… Ili bolje rečeno završilo se u suzama…

Čoveka koji je pregrmeo mnogo toga na svojim plećima bol zbog smrti učenika, kolege, prijatelja je slomio…

- Plašim se da ne budem patetičan, ali ovo je stvarno užasno. Imam iskustvo sa njim, znao sam kakav je igrač, znao sam da je dobar čovek – počeo je priču Vujošević.

Istakavši da je Milojević došao u Partizan u komplikovanoj situaciji kad su Divac i Danilović izašli iz Partizana, u nezgodno vreme kad su već počinjale pripreme nastavio je da niže sećanja.

- Dejan je došao, imao najveći ugovor i našao se u nezgodnoj situaciji, jer klub nije imao obezbeđena ni minimalna sredstva. Kad je došla nova uprava praktično neku veliku želju da ostanem pokazao je najviše Đorđe Čolović, ali ono što me je obavezalo da ostanem je Dejanov dolazak koji je između ostalog hteo da dođe u Partizan zato što sam ga trenirao. I tako sam upoznao sam fantastičnog čoveka.

Naglasio je da je za Milojević start je zaslužan Miša Lakić, trener Beovuka i na tom primeru ukazao da je Dejan bio jedan od retkih ljudi koji je imao zahvalnost. Zatim je istakao i njegove druge kvalitete:

- U tom dobu i sportska medicina je bila manje razvijena, Dejan praktično nije imao ukrštene ligamente kolena. Nekim bajpasovima, njegovim ličnim radom jačanjem zadnje lože i mišića uspeo je da igra sa tim problemom. I svaki trening u te dve godine odradio je najbolje što je mogao. Možda je propustio samo jedan zbog stomačnih problema. Svaku utakmicu odigrao je na maksimalnom nivou. Bilo je boljih i slabijih, više boljih, ali nijedna nije bila ispod sto odsto angažovanja.

Vujošević je naglasio da je Milojević voleo košarku i porodicu, da su oni bili izvan svega. Zatim se vratio i na njegov stav u teškim situacijama.

- Svake godine, u svakom timu ima problema, krenu porazi. Pošto uopšte nisam sladak za saradnju sa predsednicima, tadašnjem predsedniku Partizana smetao je moj autoritet i pokušavao je da me smeni sa grupom ljudi od kojih su neki bili i Dejanovi prijatelji iz Beovuka. On je u tom periodu ostao korektan sa njima, ali mi je snažno čuvao leđa.

Otkrio je i epizodu kako je došlo do rastanka sa Partizanom 2009.

- Vratio se posle dva inostrana angažmana. Kad je video da koleno više ne može, nije hteo da uzima pare, a da zna da ne može da pruži maksimum. Nije hteo da ostane, pocepao je ugovor. Retko bi ko to uradio!

Vujošević je priznao da nije znao baš sve o svom učeniku...

- Sad saznajem da mu je strašno teško palo kad je prestao da igra, da je plakao, imao aritmije. I da su se one praktično smirile kad je počeo ponovo da ide u teretanu. Tu ljubav prema košarci prebacio je na trenersku karijeru i otišao u Megu, čija je veličina i uspeh, vezana za njegovo prisustvo.

Naglasio je da je Milojevićeva najveća odlika bio karakter.

- Nije bio dovoljno visok, ali je bio velik čovek. Iskazivao je karakter na svakom treningu, na svakoj utakmici, toliko mu je bilo stalo da se dobije utakmica... Kad neko uradi nešto što ne valja, on mu kaže „ej to nije dobro” ili kad se njegovom pametnom rečenicom prevazilazila neka situacija. Rešavao je svaki problem koji bi se desio.

Dule je nastavio u svom stilu, rečenicama punih metafora i snažnih emocija:

- Izuzetan čovek. Mnogo veći čovek i karakter, nego igrač - da ideš u rat sa njim. Kad je došlo do neke tuče na meču sa Hemofarmom, u početku je smirivao, ali kad su oni pokazali neku veću agresivnost, on uđe u njih i „pobije ih sam”! Uđe kao Rusi u Čehoslovačku 1968. To je bilo srce jedno!

Istakao je da Milojević trenersku karijeru nikad nije gurao prema velikim stresovima, da se čuvao. Ali da je ona bila velike ljubavi, ponovivši da je uz familiju najviše je voleo košarku. A u njoj je učestvovao u sazrevanju i obuci mnogih velikih igrača.

- Znam sigurno da im je usađivao svoj karakter – borca, čoveka koji je potpuno posvećen košarci, kome je ona religija, koji je voli i ne može bez nje.

I tada se zaplakao... Skrhan od tuge i brojnih uspomena na Milojevića nije mogao više da govori.