„Дејан Милојевић човек са којим идеш и у рат”

Тренери који су обележили каријеру Дејана Милојевића били су Миша Лакић, Александар Џикић и Душко Вујошевић. Прва двојица у Беовуку, Дуле у Партизану.

Колико је болан растанак са громадом каква је био Милојевић, пре свега као личност, можда је најбоље одсликало јучерашње Вујошевићево гостовање на јутарњем програму ТВ Нова. Гостовање које се није завршило… Или боље речено завршило се у сузама…

Човека који је прегрмео много тога на својим плећима бол због смрти ученика, колеге, пријатеља је сломио…

- Плашим се да не будем патетичан, али ово је стварно ужасно. Имам искуство са њим, знао сам какав је играч, знао сам да је добар човек – почео је причу Вујошевић.

Истакавши да је Милојевић дошао у Партизан у компликованој ситуацији кад су Дивац и Даниловић изашли из Партизана, у незгодно време кад су већ почињале припреме наставио је да ниже сећања.

- Дејан је дошао, имао највећи уговор и нашао се у незгодној ситуацији, јер клуб није имао обезбеђена ни минимална средства. Кад је дошла нова управа практично неку велику жељу да останем показао је највише Ђорђе Чоловић, али оно што ме је обавезало да останем је Дејанов долазак који је између осталог хтео да дође у Партизан зато што сам га тренирао. И тако сам упознао сам фантастичног човека.

Нагласио је да је за Милојевић старт је заслужан Миша Лакић, тренер Беовука и на том примеру указао да је Дејан био један од ретких људи који је имао захвалност. Затим је истакао и његове друге квалитете:

- У том добу и спортска медицина је била мање развијена, Дејан практично није имао укрштене лигаменте колена. Неким бајпасовима, његовим личним радом јачањем задње ложе и мишића успео је да игра са тим проблемом. И сваки тренинг у те две године одрадио је најбоље што је могао. Можда је пропустио само један због стомачних проблема. Сваку утакмицу одиграо је на максималном нивоу. Било је бољих и слабијих, више бољих, али ниједна није била испод сто одсто ангажовања.

Вујошевић је нагласио да је Милојевић волео кошарку и породицу, да су они били изван свега. Затим се вратио и на његов став у тешким ситуацијама.

- Сваке године, у сваком тиму има проблема, крену порази. Пошто уопште нисам сладак за сарадњу са председницима, тадашњем председнику Партизана сметао је мој ауторитет и покушавао је да ме смени са групом људи од којих су неки били и Дејанови пријатељи из Беовука. Он је у том периоду остао коректан са њима, али ми је снажно чувао леђа.

Открио је и епизоду како је дошло до растанка са Партизаном 2009.

- Вратио се после два инострана ангажмана. Кад је видео да колено више не може, није хтео да узима паре, а да зна да не може да пружи максимум. Није хтео да остане, поцепао је уговор. Ретко би ко то урадио!

Вујошевић је признао да није знао баш све о свом ученику...

- Сад сазнајем да му је страшно тешко пало кад је престао да игра, да је плакао, имао аритмије. И да су се оне практично смириле кад је почео поново да иде у теретану. Ту љубав према кошарци пребацио је на тренерску каријеру и отишао у Мегу, чија је величина и успех, везана за његово присуство.

Нагласио је да је Милојевићева највећа одлика био карактер.

- Није био довољно висок, али је био велик човек. Исказивао је карактер на сваком тренингу, на свакој утакмици, толико му је било стало да се добије утакмица... Кад неко уради нешто што не ваља, он му каже „еј то није добро” или кад се његовом паметном реченицом превазилазила нека ситуација. Решавао је сваки проблем који би се десио.

Дуле је наставио у свом стилу, реченицама пуних метафора и снажних емоција:

- Изузетан човек. Много већи човек и карактер, него играч - да идеш у рат са њим. Кад је дошло до неке туче на мечу са Хемофармом, у почетку је смиривао, али кад су они показали неку већу агресивност, он уђе у њих и „побије их сам”! Уђе као Руси у Чехословачку 1968. То је било срце једно!

Истакао је да Милојевић тренерску каријеру никад није гурао према великим стресовима, да се чувао. Али да је она била велике љубави, поновивши да је уз фамилију највише је волео кошарку. А у њој је учествовао у сазревању и обуци многих великих играча.

- Знам сигурно да им је усађивао свој карактер – борца, човека који је потпуно посвећен кошарци, коме је она религија, који је воли и не може без ње.

И тада се заплакао... Скрхан од туге и бројних успомена на Милојевића није могао више да говори.