Čedo Maras - Planina između stativa i majstor za jedanaesterce

Čedo Maras, bravurama između stativa značajnog doprinosa drugoj tituli Vojvodine (1988/89), rođen je na današnji dan – pre tačno 65 godina.

Krštenica kaže – u Sinju, napomene – brze porodične selidbe u Đakovo, životne oaze i po stavljanju rukavica u fioku. Slavonijo, ko te nije voleo...

Korpulentni čuvar mreže (193 centimetra) prisutan je na prvoligaškoj sceni stare Jugoslavije od 1978, začuđujućeg podatka – u Osijeku se za šest godina nije nabranio. Utakmica – na prste ruke, opravdanja – konkurenciju je imao u Ratomiru Dujkoviću, Dušanu Alempiću i Branku Davidoviću. Po sopstvenom priznanju – najtužniji period karijere, suda – da je od poslednje dvojice bio bolji. Žurnalov novinar Slađan Jeremić će o tome raspevano: u Gradskom vrtu nisu izrasle ruže Čedovog uspeha.

Otud, sreću je potražio (i našao) u Novom Sadu, prvo – kao „jedinica” Kanarinaca. Dve dobre sezone bile su inicijalna kapisla za promenu gradske sredine i dolazak na mesto najvećeg uspeha – u Vojvodinu. Nedugo, kao produkt direktorske vizije Milorada Kosanovića i pod trenerskom komandom Ljupka Petrovića – šampionsku!

Maras je, svedoci su brojni, činio čuda, začina – briljiravši prilikom penal-ruleta. Podsetimo: u slučaju remija, tih godina, pobednika su odlučivali „Miljanićevi” jedanaesterci. Duge ruke na, za to doba nesvakidašnju visinu za golmana, mnogim izvođačima zapržile su čorbu („I kao omladinac u Osijeku, pa kratko u Belišću, išlo mi je, imao sam intuiciju”).

Navijači Stare dame se slažu: majstorije Šestića, Vorkapića, Jokanovića, Mihajlovića, Punišića, Mijucića, Joksimovića, te perfektne defanzivne role Vujačića, Milovca, Kartalije, Tanjge, Mijića... ne bi imale epski sjaj bez paraderskog umeća Čeda Marasa. Aktera krunske pobede – 19. aprila 1989. protiv Crvene zvezde u Novom Sadu.

Raritet: golman prvaka nije se otisnuo u pečalbu (?!), evo i zbog čega...

- Imao sam obećanje iz kluba da kad prođe učešće u Kupu evropskih šampiona da ću moći da idem, rešiće mi inostrani klub. Ja sam čovek preke naravi, impulsivno sam reagovao, načinio loš potez i otišao u Bečej.

Nije mu se dalo ni u reprezentaciju, iako je bio deo mlade selekcije. Ivica Osim na Mondijal 1990. vodio je Tomislava Ivkovića, Fahrudina Omerovića i Dragoja Lekovića.

- Ostao je gorak ukus, zaslužio sam poziv u A tim. Ivković je imao ujaka koji ga je gurao, sreću da u Italiji odbrani penal Maradoni. Bio je znatno lošiji golman od mene – ispovedio se Maras u pero našem Jeremiću.

U ratnim godinama, bio je ispred crte Đakova. Vezu s drugovima iz Novog Sada nije prekidao, lepe uspomene najviše bistrio s Kartalijom, Punišićem, Vujačićem, Joksimovićem, kolegom Vasićem... I, kako s ponosom ističe, bio jedini Hrvat 2007. na oproštaju Siniše Mihajlovića, rame uz rame s golmančinama sa Apenina - Perucijem, Markeđanijem, Balotom!

Čedo Maras, izostanka simpatija prema današnjim trendovima u fudbalu, za svoju dušu trenira „nekog novog klinca” i radi u Eurohercu, osiguranog mesta u JU galeriji poznatih. Na internetu ga „krstiše”: planina od čoveka!